Чекајући Хандкеа значи чекајући слободу

Филм је приказан на светској премијери у новембру 2021. године у Санкт Петербургу, док је српска премијера била 5. марта у Београду. Одмах после тога представништво СПОЈИ-а у Србији организовало је браничевску премијеру 7. марта у Петровцу на Млави где је гост био редитељ филма, Горан Радовановић, који је између осталог режирао и играни филм „Енклава". Сав приход са премијера намењен је вишедетним угроженим породицама на Балкану.

Међу публиком у Инзбруку су били људи аустријског и српског порекла. Почасни гости, који су својим доласком додатно увеличали ово вече били су: проф. Хорст Шрајбер, историчар и експерт за културу сећања, Ирене Хајс, председавајућа Одбора за културу града Инзбрука, Сигфрид Кершбаумер, бивши заменик градоначелника и садашњи члан Скупштине општине Грис на Бренеру, као и прота Александар Столић, парох Српске православне црквене општине Инзбрук.

Сви су са великом пажњом гледали овај документарни филм, чију је постпродукцију СПОЈИ подржао крајем 2020. године, сматравши да је од изузетног културног и националног значаја за српски народ, а који кроз причу метохијске енклаве Велике Хоче, и њених становника који се боре да поставе плочу у част аустријског нобеловца Петера Хандкеа, на јединствен уметнички и веродостојан начин сведочи о трагичном животу српског и неалбанског народа на Косову и Метохији.

Након филма су уследила питања публике, а многи нису могли да задрже сузе, јер их је филм дубоко дирнуо, док су други били шокирани оставши у неверици да је у 21. веку у Европи, на само неколико стотина километара од Аустрије могуће да постоји народ који нема елементарна људска права, а да се о томе ништа не чује у нашим медијима на Западу. Срђан и Лука Петровић су радо одговорили на сва питања, а било их је много, те су разговори и настављени и по изласку из биоскопске сале пошто је велики број људи остао како би се додатно упознао са Петровићима из Велике Хоче, јер је ретка прилика имати госте из Метохије у Инзбруку.

„Године 1999. и током 2004. када се догодио Мартовски погром многи су нажалост напустили своја огњишта. Много је кућа напуштено, срушено и спаљено, као и безброј цркава и манастира. Многи Срби и неалбанци су убијени, преко 250.000 је напустило Косово и Метохију заувек. Највише боли што је 2004. током погрома била присутна међународна заједница са безброј војника КФОР-а, а који су то само немо посматрали. После погрома остао је страх и напетост, могли смо да се крећемо у одређеном радијусу од око 500 метара. То је била та имагинарна линија око енклаве коју нисмо смели да напустимо, а све што је било изван тога било је опљачкано и искоришћено од стране албанске већине. Мало касније се ситуација мало побољшала. Сада можемо да се крећемо у радијусу од око 2 км и да обрађујемо нешто земље и винограда што је остало. Изложени смо свакодневном притиску. И даље се пљачкају и обијају, цркве, штале и куће. Долази до напада, тако да никада не можемо бити 100% сигурни, али ситуација јесте мало боље него пре око 15 година. Надамо се да ће доћи време када ће се све нормализовати и када ћемо моћи нормално да живимо са нашим албанским комшијама у миру и слободи! Чекајући Хандкеа значи чекајући слободу!", рекао је између осталог Срђан Петровић.

Лука Петровић је завршио основну школу у Великој Хочи.

"Због недостатка средње стручне школе у мом месту морао сам да упишем школу у Косовској Митровици. Од септембра 2021. сам тамо. Стекао сам много другарица и другара и заиста се лепо дружимо. Живот тамо је много лакши и слободнији него што је у мом селу у енклави. После завршетка Медицинске школе у Косовској Митровици желео бих да упишем технологију вина у Земуну и тако наставим породичну традицију дугу већ 6 генерација. Желим да наставим да живим у Великој Хочи, ту где су живели и моји преци. Зато се надам да ће животни услови у енклави бити бар мало бољи и слободнији. Волео бих да и моји другари остану да живе у селу кад одрасту и да имају посао. Колико год било тешко, ја ћу се трудити да останем на мојој родној груди борећи се са свим потешкоћама и проблемима", поручио је Лука Петровић који је недавно напунио 15 година.

Испред биоскопске сале налазио се хуманитарни штанд СПОЈИ-а где су се скупљале донације за угрожене вишечлане породице на Балкану и за подршку снимања играног филма „Баук" о НАТО бомбардовању Србије и Црне Горе, чије снимање у режији Горана Радовановића почиње 24. марта 2022. на годишњицу почетка НАТО агресије. На штанду је скупљено 535 евра, док се још чекају информације колико је средстава сакупљено кроз продају карата.