Алекса Пауновић – човек који је градио Вуковар

Причу о велепоседничкој породици Пауновић не би било могуће испричати без књиге „Алекса Пауновић - породична хроника", ауторке Љиљане Пекић Пауновић о чијој смо промоцији раније писали. Ова књига, биографског садржаја, у којој је описан живот, лик и дело Алексе Пауновића једини је документ на који се можемо ослонити када говоримо о његовој личности. Други извори о њему једноставно не постоје, осим записа о породичној имовини сачуваних у грађи бројних архива и библиотека.

Књига је једним делом настала и на основу породичне документације као и сећања многих чланова породице Пауновић. И сама ауторка је део ове угледне и богате вуковарске породице и књигу је писала у својству супруге Федора Пауновића - Алексиног праунука.

 Дете новог доба

Породица Пауновић досељава се у Вуковар у 18. веку, доносећи са собом своје занате - казанџијски и ременарски. Било је то доба Марије Терезије, када почиње масовније насељавање Срба и Немаца у тадашњу Сремску жупанију, а Вуковар постаје седиште највећег властелинства на подручју Славоније и Срема. Убрзо се развија у град трговаца и обртника, који су куповали и продавали своју робу по сајмовима и вашарима, град у којем се оснивају трговачка и занатлијска удружења и цехови, град у којем се радило, а занати били веома цењени. Било је то једно безбрижно време када је посла било на претек и за свакога ко је желео радити.

У првој половини 19. века у Вуковару ради и млади градски казанџија и ужар Атанасије Пауновић, који је занат преузео од свог рано преминулог оца. Продавао је своје производе на пијаци и добро живео од тог посла, који је временом постао веома уносан. Оженио се и 1824. године добио сина, назвавши га Алекса - дете новог доба. У време Алексиног рођења у Вуковару се рађа нова грађанска класа, регрутована из занатлијског сталежа, чији је припадник био управо мајстор Атанасије Пауновић.

Стари Атанасије желео је да његов син настави његовим путем и наследи породични занат, међутим, Алекса никада није показивао занимање за очев занат. Од најмлађих дана је обилазио вашаре, посматрао трговце, рачунао, мудровао и преговарао. Када је од оца добио 1.000 форинти, разишао се с њим и направио прве планове за будући живот.

За оно што је наумио Алекса је прво морао изучити месарски занат. У међувремену, одлази на чувени Шабачки вашар да себи прокрчи пут за живот каквим је хтео да живи. Доста повољних околности било је на његовој страни. Имао је већ раније искуства обилазећи вашаре који су се одржавали недалеко од његове куће. Упознао је тржиште, научио шта је на ком сајму јефтиније, открио је разлике у ценама... У то време Вуковар постаје важно место за трговину стоком, која се повољно куповала у Босни и Србији и испоручивала у Беч, постаје град сточних и робних сајмова. У ову трговину стоком укључио се и Алекса Пауновић - сада већ представник младе капиталистичке класе.

У Шапцу на вашару Алекса пажљиво обилази тезге промишљајући како ће потрошити својих 1.000 форинти. Трговци га не доживљавају озбиљно, мислећи да је то неко дете које се изгубило у маси тражећи родитеље. Од газде Теодора, угледног шабачког трговца купује своје прве ћуране. Враћа се у Вуковар и продаје их по нешто јефтинијој цени од оне коју су држали домаћи перадари. То му доноси први већи новац и могућност да се упусти у озбиљнију трговину стоком. Поново се затиче на Шабачком вашару сада купујући расну јунад, али овога пута стоку извози у Беч, због повољнијих откупних цена него у Вуковару. Распродаје стоку чим је допутовао у Беч и понавља ову трансакцију још једном. Тако Беч постаје обећани град за трговање, а за Алексу остварење сна. На кратко свраћа у Вуковар да би вратио оних 1.000 форинти што му је дао отац када се разишао са њим. И још 1.000 форинти поклања својој мајци.

Алекса сада прави искорак и оснива сопствену фарму. Купује телад, сам их подиже и потом продаје на тржишту. С временом, стадо се шири и умножава, а профит и добит расте. Долази тренутак да се посвети месарском занату. Упознаје бечке месаре, своје најбоље купце, стиче искуства, а месарски занат учи од врхунских мајстора. Ускоро постаје најбољи у том послу и отвара шест месница у Вуковару, успостављајући монопол на продају меса у граду. Истовремено, наставља да купује, храни и продаје говеда снабдевајући бечко тржиште које му доноси огроман новац.

 Најбогатији Србин у Вуковару

Алекса почиње обилазити аустријску метрополу све чешће, разгледа бечку архитектуру дивећи се вредностима домаћих уметника и градитеља. Купује вредне предмете и слике на аукцијама и полако улази у посао са некретнинама. Сматрао је да зарађени новац од продаје меса треба мудро улагати за сигурнији живот и будућност потомака. Почиње куповати куће у Вуковару, у првом замаху укупно 86 кућа. Онда почиње градити по угледу на Беч. Пословно царство се шири, а капитал увећава.

Педесетих година 19. века већина месница у Вуковару налази се у поседу Алексе Пауновића. Његове сточне фарме добро су одржавали радници које је запошљавао. Прочуо се по квалитетном месу и млеку чија му је продаја осигуравала високе приходе. Поседовао је и три пустаре, међу најбољима у регији. До краја 19. века постаје власник најужег средишта града, преузимајући кућу за кућом у центру старог дела Вуковара. У средишту града изграђује породичну кућу Пауновића, у којој ће даље наставити живот са потомством, које се овде рађа и одраста наредне три генерације.

Два грађевинска ремек дела - Гранд хотел Пауновић и породични маузолеј Алекса подиже пред крај свог живота, ангажујући најбоље архитекте за то.

Након разлаза са оцем, Алекса Пауновић је купио и изградио 86 кућа у центру Вуковара, преко 4.000 јутара плодних ораница, три пустаре, фабрику грађевинског материјала у Бачкој, раскошну породичну кућу, Гранд хотел и две цркве поставши тако већ у младости најбогатији Србин у Вуковару, а после грофа Елца и најбогатији становник Вуковара. И поред тога остао је скроман и једноставан човек који се није јавно експонирао, није се мешао у политику, али се његова реч у граду веома поштовала. Са великом пажњом ишчекивао се сваки наредни Алексин подухват.

Љиљана Пекић Пауновић описује га као неизлечиво динамичног човека, од акције и немира, најстрожег према самом себи. Радио је даноноћно и то исто је тражио од других. Био је брз, предузимљив, жустар и упоран, увек је остваривао оно што би наумио. Није проводио време у кафанама, нити му се могло замерити да је чинио било шта лоше, али је било оних који су му спочитавали да је прек, охол, строг. Његови неимарски потези, колико год су улепшавали улице, још више су изазивали завист. Говорило се како се такмичи са грофом Елцом. Са завишћу су му приписивали сујету и надметање, жељу да имитира и превазиђе грофа настојећи да изгради боља и лепша здања, али су његова дела једнодушно изазивала поштовање.

Пауновићева даље наводи да је Алекса купујући и градећи кућу за кућом, сваку обележавао гранитном плочом на којој је позлаћеним словима, ћирилицом, исписивано његово име и презиме уз годину у којој је кућу изградио или купио.

Пауновићева истиче да се вуковарски неимар одушевљавао раскошним грађевинама и живописним парковима Беча, враћајући се увек наново кући са новим идејама и жељама. Доносио би из Беча и других градова разнолике експонате, слике, статуе, намештај, посуђе, накит, уметничка дела и друге вредне ствари. Упознао је изблиза свет великих уметника, архитеката, сликара, музичара, сјајних мајстора и користио се њиховим умећима. Ницали су портрети чланова његове породице, пејзажи, доводио би у свој дом угледне људе, свештенике, политичаре, велепоседнике, уметнике, занатлије...

 Живот обележен трагедијама

Алексин пословни успех испреплетен је жалосним догађајима у његовом приватном животу. У раној младости, приликом порода, умире му прва жена са дететом. Ускоро се поново жени, али и друга жена му умире заједно са неколико њихове тек рођене деце. Са трећом женом Амалијом, добио је ћерку Ленку и синове Николу и Радивоја. Имао је Алекса тада већ 49 година живота и није прошло пуно времена када га је задесила нова трагедија. Умире му син Никола. И тако Алекси остаје једини мушки потомак и наследник лозе Пауновића - најмлађи син Радивој. Када је овај дечак напунио девет година, Алекса на Трешњи, својој највећој пустари подиже малену цркву, у чијем је зачељу на гранитној плочи уклесао посвету „За здравље и живот сину Радивоју". Црква је посвећена Светом Прокопију, заштитнику породице, који се обележава 21. јула, а овај светац је означен и као слава Алексиног имања, што је у то време био обичај. Славу су прослављали сви радници на имању, а одржавана је и литургија у цркви.

Након што је подигао цркву, Алекса је на том истом имању изградио монументални летњиковац у облику осмерокута, зидан на спрат, окружен стазама и парковима, украшеним разноврсним дрвећем и цвећем. У средишту парка саграђен је базен и тениско игралиште, те стазе за јахање. Градњу летњиковца пратила је и градња објеката за стоку, све по најсавременијим стандардима тог времена.

Алекса је мислио и на ћерку Ленку, коју је уз добар мираз збринуо удавши је за вуковарског адвоката, доктора Владимира Николића.

Како је старио препуштао је своје послове Радивоју, једином наследнику, припремајући га за управљање великим иметком. Алекса је свог сина условљавао женидбом. Говорио му је „Све ћу ти дати, али то је једино што ти мени дугујеш, што од тебе захтевам." Када је Радивој коначно пристао на женидбу, Алекса је почео уговарати прошњу. Изабрао је породицу барона Данила Рајачића, који је имао три ћерке за удају, а био је наследник славног српског патријарха Јосифа Рајачића из Сремских Карловаца. Радивоју је према тадашњим обичајима обећана најстарија ћерка из ове породице, али се он загледао у најмлађу од њих, 19-годишњу баронесу Марту Рајачић.

Свадба Радивоја и Марте о којој су писале и локалне новине одржана је у Темишвару и Пауновићевом хотелу Гранд у Вуковару. Тако је у велепоседничку породицу Пауновића ушла и баронска лоза Рајачића. Био је ово величанствен догађај у Алексином животу. И сада је могао мирно да проживи своју старост. Међутим, три месеца након свадбе, у 75-ој години умире. Није доживео унуке, а иза себе је оставио супругу Амалију, сестру Ану Станић, ћерку Ленку Николић и сина Радивоја којем је преписао сву своју имовину, која је била позамашна.

 Кобни кредит

Према подацима које наводи ауторка књиге „Алекса Пауновић-породична хроника", земљишни посед Алексе Пауновића на дан смрти, износио је 3.998 катастарских јутара земље. Његови поседи су били пустаре: „Алексина воља", „Луг" код Негославаца, „Трешња" и „Радин двор" код Петроваца, „Амалијино поље" код Ернестинова, „Храстина" код Осијека, „Мартахоф" у Жупанији тамишкој. Поседовао је млинове и меснице у Вуковару и околини, 86 кућа у центру града, две цркве и хотел Гранд. Укупна вредност којом је располагао износила је 925.585 круна, али је иза Алексе остао и дуг код Прве хрватске штедионице у износу од 824.000 круна. Био је то кредит којим је подигнут Гранд хотел.

Уз враћање кредита, луксузне некретнине Радивоју односе велики део зараде. Трошкови одржавања имања постају огромни, а ту је још долазило издржавање бројних радника и послуге. Уз то финансијски је помагао женину породицу. Више није имао простора за зараду, па је ускоро био принуђен продати имања „Мартахоф" и „Амалијино поље".

Радивој је помагао градске активности и удружења која су му се обраћала за помоћ. Захваљујући његовој финансијској подршци подигнут је Српски дом. Био је један од највећих финансијера градског веслачког клуба, председник и ктитор Српског певачког друштва „Јавор" као и председник позоришног одбора. Након очеве смрти, довршио је унутрашње уређење породичног маузолеја. За разлику од оца, Радивој се опробао и у политици. 1910. године је изабран за заступника у Хрватски сабор на листи хрватско-српске коалиције.

Ускоро је добио потомство, његова супруга Марта сваке године је рађала по једно дете. Али, понављала се породична трагедија. Деца су умирала одмах по рођењу. Од десеторо рођене деце, преживело их је петоро - четири сина: Данило, Бошко, Владимир и Душан и једна ћерка Смиља. Након дванаест година брака, 1911. године, од затајења бубрега умире Радивој Пауновић, у својој 37-ој години. Сву имовину опоруком оставља деци, а супругу Марту овлашћује да њоме управља до њихове пунолетности. Она ће потом притиснута бројним обавезама, за скрбника/старатеља деце и имања именовати свог старијег брата барона Јосифа Рајачића.

 Ратови и кризе

Први светски рат удовица Марта и њена деца проводе у избеглиштву у Бечу. Тамо их је снашла још једна трагедија. Од епидемије шпанске грипе умире најстарији Мартин син, Данило Пауновић. Имао је само осамнаест година. У то време Јосиф Рајачић доноси одлуку о продаји хотела Гранд у Вуковару, јер је то непрофитабилно здање изискивало стална улагања у одржавање, а није доносило никакве приходе. Осим тога, требало је финансирати живот породице у Бечу.

Бароница Марта уговор о продаји Гранд хотела потписује на Бадње вече 1918. године. Купци су били Мишо Готфрид, вуковарски месар и његова невенчана супруга Елизабета Фундак. Након преузимања хотела скинули су са прочеља фасаде написе „Гранд хотел Пауновић" и „Своме сину Радивоју - Алекса Пауновић", те су тако избрисали трагове градитеља. Касније су уз посредовање старатеља Јосифа Рајачића купљене Циглана и Творница оксигена на Стражилову.

Након завршетка Првог светског рата потомци породице Пауновић се враћају у Вуковар и отварају своја врата угледним гостима. Међу бројним посетиоцима који су им долазили били су и југославенски краљ Александар Карађорђевић, српски патријарх Герман, многи уметници, политичари... Аграрном реформом 1919. године, Пауновићима је одузет већи део земље али уз одређену новчану накнаду. 1925. године у време прве аграрне реформе долази до деобе имовине покојног Радивоја Пауновића, како би се избегло осипање породичног капитала. Одлуку о деоби поново доноси старатељ Јосиф Рајачић. Он је одлучио да породичну кућу и централно имање Трешња припадне Владимиру Пауновићу, са једним делом за Смиљу Пауновић, док је Бошку Пауновићу додељена пустара Луг коју је поделио са млађим братом Душаном Пауновићем.

 Осиромашени и обесправљени

Други светски рат донео је бројним Алексиним потомцима хапшења, затварања и злостављања од стране усташких власти. Да би избегли сигурну смрт, неки од њих су се прикључили партизанском покрету. Након завршетка Другог светског рата, рађао се свет пролетаријата, а старе угледне породице суочене су са друштвеном сегрегацијом, национализацијом имовине и новом аграрном реформом која им није доносила новчано обештећење. Међу њима је била и породица Пауновић. Доношењем Закона о аграрној реформи 1945. године, као и Закона о пољопривредном фонду општенародне имовине 1953. године, Пауновићима је одузета готово сва имовина: пустаре, земља, куће, трговине, алати, возила, стока... Преко ноћи постали су осиромашени и обесправљени. Исељавани су из својих породичних кућа које су градили, у којима су се рађали и живели. Држава им је као неку врсту милостиње доделила нужни боравак или симболичну накнаду са којом је било тешко живети.

Алексина пустара Трешња припала је државном добру „Вупик", а раскошна породична кућа у центру града у којој су рођени, припала је предузећу „Велепромет".

Да све буде још апсурдније и жалосније, одлука о одузимању поседа којом је породица практично развлаштена, донета је на јавном скупу одржаном у Радничком дому, бившем Гранд хотелу Пауновић. На том скупу се нашао само један потомак Пауновића - Владимир, Алексин унук. Он је између осталог рекао: „У Закону је речено да се земља даје у власништво онима који је раде. Ја сам на својој земљи радио од првог дана када сам је наследио. Осим тога, ја сам ратовао у партизанском одреду у околини Вајске."

Након Другог светског рата, Пауновићи остају у Вуковару, додуше не сви, али већи део породице, живећи далеко од некадашњег раскошног живота и привилегија. Носили су печат класних непријатеља новог социјалистичког система и борили се за опстанак у родном граду. И данас после много година, неки од њих воде судске спорове са државом око поврата имовине.

Остаће упамћени као велики визионари, градитељи, али и радници. Осим што су имали своје раднике, слуге и гувернанте који су им радили земљу, одржавали имања и чували децу, и сами Пауновићи су обрађивали поседе, хранили стоку и бринули о комплетном персоналу који их је опслуживао. Своје раднике третирали су као чланове породице. Били су гостољубиви и отвореног срца дочекивали и испраћали људе различитих националности. Многи Алексини унуци оженили су жене других вероисповести: Јеврејке и Мађарице.

Најпознатији члан ове чувене породице - Алекса Пауновић, који се као дечак обрео на Шабачком вашару, доказао је да се у животу може успети самостално и да се ни из чега може створити све. Иако је у своје време био међу најбогатијим и најпризнатијим становницима града, никада није добио чак ни улицу у Вуковару. Али, иза њега остаје трајни печат утиснут у грађевине потписане његовим именом, поносно пркосећи временима прошлим, садашњим и будућим.