Срби и данас живе у Израелу

Други српски траг у Израелу данас су две краљевске шуме у севереном делу земље. Хиљаде стабала еукалиптуса у част краља Петра Првог од Југославије, засађено је 1927, на десетогодишњицу Балфурове декларације, коју је Србија прва признала. Налази се испод Назарета.

Душан Михалек, туристички водич из Израела, пореклом из Новог Сада, и његова мајка, нашли су пре десетак година поломљену стару спомен-плочу и некако је „залепили". Тако је стајала док није постављена нова, на централном месту у тој спомен-шуми, за шта се постарао амбасадор Зоран Басараба (2011-2013).

Мање позната је шума краља Александра Првог Карађорђевића. Засађена је 1937, после атентата у Марсеју, у знак захвалности за однос према Јеврејима у нашој држави. Налази се према Хаифи, испод планине Кармел.

Трећи дубок српски траг оставили су наши људи током Другог светског рата. Били су то припадници Команде Југословенске краљевске војске у избеглиштву, чланови базе НОВЈ и штићеници логора Првог батаљона краљевске гарде. Погинули и умрли Срби су сахрањивани на савезничком гробљу у Хаифи и Рамли.

Од децембра 1948. године, када је створен Израел као држава Блиског истока, у неколико таласа уселило се 7.500 Јевреја и Срба се из Југославије. Долазили су на јеврејску територију најчешће из Београда, Војводине, понеко с Космета. Одређен број досељеника стигао је и из концлогора Берген-Белзена. Населили су се највише у Кидрону и Адероту. Формирали су српску колонију, Српски музеј и улицама дали српска имена.

По оснивању Државе Израел маја 1948. године послератна Југославија је била међу првим земљама која је признала Израел, а одмах потом и успоставила дипломатске односе. Већ 1949. године Југославија је отворила дипломатску мисију - посланство у Тел Авиву, што су истовремено учиниле и израелске власти отварањем посланства у Београду.

Како су деценијама односи између СФРЈ и Израела су били од шездесетих година затегнути, јер је званични Београд подржавао Палестину и несврстане арапске земље, није било већих миграција наших људи. Деведесетих година пролог века, када су успостављени добра дипломатска и политичка сарадња, a 1997. је отворена наша амбасада у Тел Авиву.

Наши амбасадори у Израелу од тада били су Будимир Кошутић, Мирко Стефановић, Кринка Видаковић Петров, Миодраг Исаков, Зоран Басараба и Милутин Станојевић, коме је лане истекао мандат. Данас од дипломатског особља у српској амбасади су Михајло Трипић, конзул, Душан Вујовић, конзул и Миломир Исаиловић, изасланик одбране.

 Емиграција деведесетих 

Тих деведесетих година дошло је до нове сеобе Срба у Израел. Емигрирали су тада понајвише чланова растављених породица. Житељи ове земље су били фризер Мирослав Стојчић, родом из Оџака, Алекса Благојевић, Мирко Барјактаревић и Сандра Јанићијевић из Војводине. На привремени рад су отишли стручни кадрови, спортских радници и студенати. Српска колонија имала је деведесетих година 2.600 чланова. Најпознатији међу њима били су рукометаши Новак и Бојан Бутулија, као и Драган Ђукић, тада тренер израелске рукометне репрезентације.

У 21. веку сеоба Срба је настављена. Углавном се ради о члановима породица које се спајају, о пословним људима и радницима на привременом раду. Према подацима Амбасаде Републике Србије у Израелу данас борави око 1.500 држављана Србије. Рачуна се да још стотине Срба из других отаџбинских земаља борави у овој јеврејској држави. Нико од њих није страдао у сукобима палестинског Хамаса и Израелаца.

Међу израелским Србима познати су Александар Николић, почасни конзул Србије, Горан Мекић, који у Израелу живи већ 28 година. Николић је бизнисмен и чувар српске традиције у Израелу. Лобиста који се бори против признања тзв. независног Косова. Његов Почасни конзулат се налази у Бершеви, главном граду највећег израелског дистрикта.

Горан Мекић је чувени хуманиста, који организује акције помоћи деци на Косову и Метохији. У тим активностима помажу му Сандра Јанићијевић и Срђан Златановић, као и навијачи црвено-белих и црно-белих из Израела.

Мартина Савић се налази у Тел Авиву са сином и мужем, у коме живи и ради и глумица Тијана Кондић познати лик из филма "Наташа". Завршила је студије филма у Београду, а данас ради за једну продукцију у Тел Авиву.

"У Израел сам се преселила, јер овде имам фамилију која ми је велика подршка. Радим два посла, држим плесне часове кубанске салсе и радим пројекте у продукцији. Недавно сам завршила велики филм једног од најпознатијих израелских редитеља. У паузама између пројеката пишем свој израелски дневник", казивала је Тијана Кондић.

И Алекса Благојевић је у Тел Авив и Натанији, али као сезонски радник. Био је прво фарбар у престоници, који је префарбао једну целу нову фабрику у сред плантаже наранџи у Ашкелону. Ујутро од седам, па до седам увече. Потом је био пакер за пестициде, хербициде и друге отрове.

"И ту сам радио под маском, али сам накнадно открио да је то, у ствари, господски посао", признаје Алекса Благојевић.

Српски фудбалер Александар Пешић тешко је поднео ратно стање у Гази и напустио Тел Авив и ФК "Макаби". И преселио се ових дана у Дубаји.

Поред Срба у Израелу деценијам живе и чланови Удружења Јевреја из бивше Југославије (Хитахдут Олеј екс Југославија). Један од чланова је и госпођа Рели Пардо, рођене као Ребека Алфандари.

Представници Амбасаде Републике Србије у Израелу су јој уручили прво уверење о српском држављанству издато у Тел Авиву. Госпођа Пардо је рођена 1929. у Београду и као девојчица преживела је Холокауст, скривајући се од немачког окупатора помоћу српских породица. Због личне судбине у бројим текстовима домаће штампе названа је београдском Аном Франк. Године 2014. написала је мемоарску књигу под насловом "То је био само пикник", у српском и хебрејском издању, у којој сведочи о ратним годинама и свом искуству.

Чувени израелски дипломата и хуманиста Арие Ливне био је српски Јеврејин, српски зет,
сенатор Републике Српске, њен представник у Израелу, заступник Светског јеврејског конгреса у Србији и Републици Српској, оснивач Јеврејског центра у Бања Луци и незванични лобиста српског народа током бурних деведесетих година.

Рођен је 1921. године у Будимпешти, у имућној јеврејској породици. Крштен је као Ђорђе Вајс. Детињство је провео у Новом Саду. Крајем 1941. га родитељи премештају у Будимпешту. Октобра 1942. мађарски фашисти га мобилишу у рудник код Бора, у источној Србији, у коме су се као принудни радници налазили Јевреји из Румуније, Чехословачке и поткарпатских делова Русије. Мајка му је убијена у Аушвицу, а отац преминуо одмах иза Другог светског рата. Овај српски зет и велики јеврејски пријатељ Срба сусретао се деведесетих година са председником Слободаном Милошевићем, са Зораном Лилићем, патријархом српским Павлом, са Милорадом Додиком, тада премијером Републике Српске.

Најпознатији јеврејски Србин у Израелу, а и у свету је млади кошаркаш Дени Авдија, који сада игра у америчкој НБА лиги. Авдија је био најбољи играч репрезентације Израела која је узастопце 2018. и 2019. освојила злато на Европском првенству. Његова мајка Шарон Арци је бивша кошаркашица и атлетичарка.

Авдија је син легендарног играча "Црвене звезде" Зуфера Авдије и тако се и представио америчкој јавности.

„Мој отац је Зуфер Авдија, он је рођен на Косову и Метохији, у Србији. Играо је за југословенску репрезентацију и играо је у Израелу. Никад ми није био тренер, нисмо се слагали на терену. Промашио сам једном неколико шутева узастопних и рекао ми је како немам менталитет шутера. Био сам љут, али ме је научио да будем јачи на терену и да будем такмичар", био је искрен Дени Авдија, данас понос и Србије и Израела.