Крадљивац лопти спасава "Партизан"

Савић је на клупи као главни тренер заменити Николу Лончара, свог кума и бившег кошаркаша у Шпанији, која је последњих година постала уточиште многих српских спортиста.

„Желео бих да се Партизан врати на своје место и на старе стазе, да искористимо тај некадашњи успех и бренд Партизана. Нису проблем ни странци, ни домаћи играчи, већ морамо да размишљамо о томе да саставимо екипу од играча који имају тај дух Партизана," рекао је Савић по доласку у Београд.

Зоран Савић је оличење српског спортског успеха. У родној Зеници (1966.) са 16 година почео је да игра за КК Челик и КК Чапљина толико добро, да је 1989. прешао у шампионски тим сплитске Југопластике. Одмах је са Сплићанима освојио првенство и Куп Југославије, а стигао је и до финала Купа шамиона Европе против КК Барселона. Савић се тада показао као идеални "други човек", замена за центра Дину Рађу. Сјајан у одбрани, а у нападу одличан шутер са дистанце и познат као крадљивац лопти од одбиванки, које је убацивао у кош.

После две сезоне у Сплиту, прелази у сплитски КК ПОП, па 1991. у КК Барселона, где је био други стрелац. После две године прелази (1993-95.) и игра као странац у грчком клубу ПАОК. Доноси му титуле првака Купа Радивоје Кораћ и Купа Грчке са просечних 15 поена и 10 скокова. Потом се Савић као спортски гастарбајтер сели у познате европске тимове Реал Мадрид, Виртус, Ефес Пилсен и Скипер.

Са њима је освојио три титуле првака Европе, Куп Радивоја Кораћа 1994. године, првенство и куп Шпаније 2001. године, првенство Италије 1998, Куп Италије 1997, Куп Грчке 1995. и Суперкуп Турске 1998. године.

Висок 206 цм и снажан у двобојима, Зоран Савић је у репрезентативном тиму Југославије, поред Дивца и Паспаља, био кошаркаш одлуке. Када треба да се заустави опасан противнички центар, Савић је улазио у игру. Када је требало у нападу да се разбија одбрана противника, Савић улази у игру. Када не иде шут репрезентативаца, Савић пуца непограшиво.

Као члан државног тима окитио се златним медаљама у Аргентини (1990) на Светском првенству, и у Италији 1991. потом Грчкој 1995. и Шпанији 1997. на Европским првенствима у кошарци. Сребрну медаљу зарадио је у Атланти 1996. на Олимпијским летњим играма.

„Када сам завршио играчку каријеру, Италијани су ме ангажовали да будем генерални менаџер Скипера из Болоње. Били смо добри. Освојили смо првенство, ушли у финале Евролиге, али сам се ја 2005. преселио у КК Фортитуда, направио добар тим и прешао у КК Барселона, са којом сам, такође, освајао првенство и куп Шпаније", рекао је једном приликом Зоран Савић.

Тих година са Дивцем, Стојковићем, Бодирогом, Даниловићем, Паспаљем и другима, био је члан Хуманитарне организације Група 7, која је помагала младе Србе у невољи.

Када је 2008. године отворио своју Агенцију за кошарку и био менаџер младим спортистима, као што су, на пример, Милана Мачвана, Марка Гудурића, Филипа Петрушева, Војислава Стојановића и Стефана Николића, данас првотимца Виртуса из Болоње.

Последњих пет година није регрутовао играче, радио је у својој агенцији на развоју кошарке.

Као спортиста и човек старе гарде, Зоран Савић се према овим младим играчима понашао као добар отац. Такав став, како рече, има и данас према првотимцима КК Партизан.

"Вратио сам се у нашу кошарку, јер су сви спортски радници мени као породица, имамо неки фамилијарни однос. По мом менталитету, клуб мора да функционише као фамилија. Мене терен највише интересује. Све ван њега ме не занима. Морамо да направимо младе играче", рекао је Зоран Савић кад је крочио ових дана у КК Партизан.