Данило Лола Илић: Постајете безимени својом вољом

Монтажер и филмски режисер Данило Лола Илић рођен је у Врању, одрастао у Фажани, средњошколац у Пули, студент у Београду и још већи студент у Охају. Због свега овога, а посебно због свих људи које је путем упознао и документовао, себе сматра грађанином света и каже да националне одреднице доживљава искључиво као лепоту једног друштва, а не као повод за стварање разлика и неједнакости. Са богатом филмском каријером иза себе, одбија да буде шраф у филмској индустрији, али већ деценијама самостално спроводи своје пројекте и, најчешће, потпуно сам, што му омогућава да се приближи саговорницима и субјектима с којима је Извођење радова.

Његов најновији филм "Ерик" уврштен је у програме филмских фестивала широм света, на готово свим континентима, а ускоро ће бити део Мартовског у Београду. Одупире се стереотипном приказивању особа са инвалидитетом у медијима, приказујући их или са превише патетике или као суперхероје. У интервјуу за П-портал, Данило наглашава оно што му је било важно у причању Ерикове приче.

„Мој пријатељ Ерик је за мене нека врста суперхероја, особа коју изузетно ценим и поштујем. Веома ми је драго што филм „Ерик" обилази свет и што фестивали и публика прихватају ову причу на врло позитиван начин. Ерик није особа коју обележава само то што је особа са инвалидитетом, како сам каже, то је само услов. Он је особа која је много више од тога. Упркос потешкоћама, он компонује, пева, изводи, она је једна од ретких људи која очарава шармом и позитивном енергијом. Стереотипни приказ био би увреда за Ерику. Наравно, покушао сам у филму да обрадим биографске делове, као и оне који су важни за друге особе са инвалидитетом, али „Ерик" је филм који би првенствено требало да нас мотивише да бринемо једни о другима и будемо најбољи што можемо , "каже Данило и додаје да од Ерика можемо много тога да научимо.

Поменули сте да још није познато да ли ће филм бити уврштен у такмичарски програм Мартовског фестивала, јер сте "једини Србин у том филму ". Изван овог конкретног случаја, колико су вам важне српскохрватске одреднице ?

Мартовски фестивал у Београду приказује српске продукције и копродукције, а „Ерик" је филм који није ништа од наведеног и који ће, вероватније, бити део фестивала Панорама. Али мартовски фестивал је веома важан и само присуство њему је велика ствар. Одреднице српскохрватског нису ми битне у свакодневном животу, а посебно у стварању. Сматрам се грађанином света и на све око себе гледам на исти начин. Сви морамо да учествујемо у стварању бољег друштва ма где били или са ким делимо географске ширине и дужине. Нажалост, пречесто се националне и друге одреднице користе за раздвајање људи, уместо да схвате да су обичаји и култура различитих народа лепота друштва, а не његов проблем.

  Превише правила нас тера да се повучемо у себе

Веза између свих ваших филмова - од „ Изобличења ученика", преко „Мемоара сломљеног ума " приказаног на ФЕСТ-у, до горе поменутог „Ерика " - нагласак је на унутрашњем свету ликова, психолошкој борби и мисаоним процесима. Како да покажемо другима шта се дешава у нама самима?

Слиједим неке од својих постулата, што је могуће искреније и према себи и према другима. Без икаквих скривених жеља и идеја, али са ставом да је човек ментално биће, често у психолошкој борби са светом у којем живи, препуном ограничења и ограничења и модуса које намећу други. Правила би требала постојати, наравно, али превише правила и ограничења доводе до петље која нас тера да се повучемо у себе. Волим да се играм са тим ситним ткањем, волим кад дође на светло, јер то је суштина свих нас и сва лепота коју поседује једна особа. Нажалост, он поседује и други, али то је почетак решавања проблема, ако их појединац има. Све то долази некако природно, без икакве силе.

Поред тога, придајете велику важност локалним херојима, људима које свакодневно срећемо. Како знате да имате тему за филм?

Прича је свуда око нас, разнолика. И ниједан није мање важан од другог. Она због које ће се извинити зависи само од сензибилитета аутора. Волим да кажем да не бирам тему, али она бира мене. Некако је тамо створено и не даје ми мира док не изађе на видело. Волим да имам посла са људима, друштвом. Верујем да можемо живети у бољем друштву и моје теме су на том путу. Много је корака које треба предузети да би се расплетло ово клупко, али корак по корак.

Обично сами режирате, снимате и монтирате. Које су предности таквог рада у односу на тимски рад, односно како успевате да радите са собом?

Оба приступа стварању су добра. Више волим овај начин рада, јер имам много искренији однос са својим поданицима. За теме којима се бавим ово је изузетно важно. Сјајно је имати сјајан тим и расподељивати дужности и терете, али тај исти тим може бити сметња, нису сви на сету са истим циљем. Све зависи од тога шта се ради и сходно томе морате пронаћи најбољи начин да то пријавите како би коначни производ био одличан. Ово је мој рецепт и идеалан је за мене.

Важан тренутак у вашем раду је филм „Мапа пуна снова" о визуелном уметнику Предрагу Спасојевићу. Пошто нисте имали прилику да га лично упознате, како је изгледала реконструкција његовог живота?

Нажалост, нисам имао прилику да упознам Предрага, о њему сам први пут сазнао кроз његова дела. Била сам шокирана количином онога што је урадио и све је на завидном нивоу. Један део његових дела такође је обележио моје детињство и било ми је веома занимљиво да га упознам кроз приче његове породице, пријатеља, познаника, сарадника. Продуцент филма је Предрагова партнерица Бисерка Вранић, што је била велика и неопходна помоћ у организовању и кретању кроз море прича и ликова. Изузетно ми је драго што је прича о Предрагу овде, за све нас и оне после нас. Он је осебујна и изузетно топла душа, која нас је својим радом оплеменила и указала нам на важне људске одреднице које се често занемарују. Драго ми је кад чујем да људи након гледања филма имају утисак да познају Предрага. Управо је то био циљ, јер сам кроз филм упознао и Предрага.

Познато питање из детињства - кога више волите, али не маму или тату, већ монтажу или режију, играни или документарни филм?

Монтажа је моја прва љубав. Волим његову бесконачност и штуцање, као и процес и сукобе између субјективног и циљног када се треба одрећи нечега. Волим што ми даје прилику да играм и стварам креације. Редитељка се касније појавила у мом животу, полако ми се увлачећи под кожу и ставио сам је на пиједестал, у складу са својом првом љубави. Они се, на крају крајева, допуњују и не могу једно без другог. Што се тиче играног или документарног филма, нисам јасно утврђен. Волим филм у сваком погледу, али више волим да снимам документарне филмове због интимности, искрености, јер су ликови овде и сада и стварни су и за мене је то неизмерна лепота. Мислим да је документарац неправедно осуђен да буде у сенци играног филма.

С обзиром на то да сте студирали у Београду и Охају, можете ли упоредити образовни систем у Србији и Сједињеним Државама?

Било је сјајно и у Београду и у Охају. Свака академија имала је своје предности и недостатке, али важно је колико неко покушава да извуче најбоље из понуђеног. Не бих могао пуно да причам о образовном систему, нисам стручњак за то подручје, али могу да кажем да је неопходно променити застареле системе и увести неке нове, преко потребне иновације, јер се времена брзо мењају и образовање би требало да се мења не стагнирати.буди метузалем у друштву.

Приступ студентима уметничких академија разликује се од приступа на другим факултетима, пре свега радом у малим групама, за разлику од оних код којих је студент само број у индексу. Које су биле предности вашег начина студирања и шта бисте саветовали онима који нису у тој ситуацији, али припадају „безименим"?

Свако стоји иза онога за шта се образује и за шта на крају ради. Мале групе на академијама су предност када је образовање у питању, с друге стране то је јасан показатељ шта друштво мисли о уметницима, што мање то боље. Нико не мора бити безимени, то не мора бити само број у индексу или на Заводу за запошљавање. На крају крајева, академија или колеџ не одређују ко смо и шта смо, сви треба да се труде да буду најбољи што могу и не дају своју судбину у руке некога другог. Постајете безимени својом вољом.

Колико вам је била важна улога ментора, у вашем случају реномираног уредника Андрије Зафрановића?

Андрија Зафрановић је особа која ми је на најбољи начин показала која борба нас прати и коју жртву морамо поднети да бисмо радили оно што волимо. Мислим да смо сви у његовом разреду у почетку били сумњичави, јер је то било неких прошлих времена, али истина је да је данас много теже него некада. Живимо у конфекцијском свету, свако ко искочи из тачно сатканих друштвених оквира унапред је осуђен и осуђен на пропаст. Једини спас је борба за своје место под сунцем из пета, а то није могуће ако не цените и волите оно што радите јер тиме негирате себе и допуштате себи да будете поражени. Андрија нас је то посредно научио. Није нам дозволио да будемо ништа мање од најбољег што смо могли бити.

 Окушали сте се и у раду на музичким спотовима, између осталих за култни српски бенд Горибор и песму „Дуго нисам био овде". Зашто волите видео записе и на основу чега бирате да ли ћете радити на некоме?

За видео „Дуго нисам био овде" урадио сам монтажу, остало је урадио други, сјајни тим. Видео снимци су мени веома драга форма, форма у којој човек треба да се изрази за неколико минута и створи нови мали свет. Не радим пуно видео снимака, али посебно ми се свиђа сваки и бирам их према сопственом интересу. Важно је да текст и музику разумем и препознам као нешто што ми је блиско, не морам нужно да слушам врсту музике о којој се говори у видео снимку, али морам да имам неку везу са њом и са уметником . Важно је бити на истој таласној дужини као и за већину ствари.

 Фронтмен Горибора Александар Стојковић СТ повукао се са српске музичке сцене пре неколико година и преселио у Пулу, где такође живите. Да ли имате неке информације о њему које можете да поделите са нашим читаоцима?

Александар је мој недавно познаник и мој суграђанин, верујем да је у Пули добро, али за све остале податке о њему и његовом тренутном раду ипак ћете морати да питате Александра.

   Музика као бег из сурове свакодневице

 Бавили сте се и темом музике у филму „Прашина свакодневног живота" (2011), названом према цитату Пабла Пикаса. Какав одговор сте тражили у том филму и да ли мислите да је сцена сада у бољем положају, након десет година?

Филм „Прашина свакодневног живота" покушао је да направи својеврсни осврт на пулску музичку сцену некада и сада. Када сам био средњошколац, у првој половини 90-их, у тим страшним временима, у Пули је било пуно бендова, готово да није било подрума, гараже или поткровља у којима нису свирали. Музика у то време била је једино што нас је одвајало од сурове свакодневнице у којој живимо. После средње школе нисам био много година у Пули и било је занимљиво видети где је музика била у то време, у мирно доба. На филму сам радио заједно са музичаром Марком Јовановићем , филм је изнедрио и дотакао се многих других друштвено релевантних питања за 2011. и данас. Ништа се посебно није променило. Независна музика нестаје, углавном је пригушена, као и филм.

У Хрватској и Србији положај слободњака је актуелнији него икад, због најаве опорезивања и измена Закона о раду, као и због законске дефиниције дигиталних номада. Будући да годинама радите као слободњак, какав је ваш став о овој теми?

Мора се створити. Мора се борити за своја права, јер ако се не боримо, она нестају. Не мислим само на слободњаке, већ на све људе који живе од свог рада. Околности никада нису идеалне и увек су далеко од онога што могу бити. Треба наћи начина да се промене на боље, да се сви у друштву осећају боље и да сви имају прилику да напредују, а не само неколико.

 Инспирација се не може купити

Иако сте пореклом из Србије, од детета живите у Хрватској. Колико је важан ваш национални идентитет и колико тренутни дневно-политички догађаји утичу на вас?

Верујем да је национални идентитет нешто што друштво чини лепшим и разноврснијим. Смета ми када се разноликост, било национална, расна, полна или на неки други начин, подмукло користи за стварање подела међу људима. Јулиjе Цезар је рекао „Divide et impera" (Подели и владај), овде не треба ништа додавати. Наопако је и бескорисно. Сви морамо створити боље друштво у оним капацитетима у којима можемо, јер то нико неће учинити за нас. Не бавим се политиком и не следим је.

Како је пандемија утицала на ваш рад, како у контексту филмске индустрије, тако и у смислу инспирације?

Не могу да говорим у контексту домаће или стране филмске индустрије, јер немам довољно информација о њима. Независна уметност сигурно највише пати, али то није ништа ново. Ни криза није нова, јер криза на овом подручју није страна, није од јуче, већ дуго траје у разним облицима. У претходном систему није било могуће купити ово или оно, сада се то може купити, али ми немамо ништа. Све је мање-више исто, само се реторика мења. Некако не могу ни да замислим какав би био живот да се сутра пробудим безбрижно, не знам да ли бих могао да се снађем. Али најважније је да не треба стати, не треба одустати, треба се консолидовати и кренути даље јачи и паметнији. Инспирација када неко има - има, кад нема - нема. Не може се купити и није условљено материјалним моћима. Немам проблема са истим.