Спасимо српску децу

Шупица, којем животне енергије и ентузијазма не мањка ни данас, када има 84 године, каже да је на идеју да се бави добротворним радом дошао затечен односом медија према Србима у САД у току ратова на Балкану деведесетих година. Још у време сукоба у Босни је прикупљао помоћ, првенствено медицински материјал који је бродом слао за Србију и РС, а ангажовао се и на довођењу наших рањеника на бесплатно лечење у Америку. Потом је основао организацију „Спасимо српску децу".

„Међу првим подухватима нам је било обезбеђивање хране и одеће за штићенике кампа Козара у Републици Српској 1996. године" истиче Шупица.

Ипак, највећи допринос организације јесте то што је за ових 26 година, према његовим речима, више од 160 деце и одраслих из Србије и РС послато на бесплатно лечење у Америку и друге земље. Ни сада, у јеку пандемије ковида-19, добротворне активности не мирују, па је у току прикупљање 45.000 долара за операцију седмогодишњег дечака из Београда, који болује од церебралне парализе, у болници у Сент Луису. Такође, обезбеђена су средства за постављање соларних панела на кров куће сиромашне породице Савић из села Шалудовац код Параћина, уз наставак прикупљања новца да им се доведе текућа вода и адаптира купатило које тренутно немају.

Међу донаторима који упућују помоћ кад год је потебно су и наши сународници из дијаспоре са којима је наш саговорник у контакту, а често и Американци.

„Један наш имућни човек из Лос Анђелоса је својевремено послао 20.000 долара за куповину покретне зубарске и очне клинике. Она је купљена и послата у Краљево и коришћена је до прошле године. Такође, једна наша сународница, која ради у Хеленском медицинском друштву у Њујорку, обратила ми се казавши да је то друштво спремно да плати осам вагона помоћи за слање у Србију. Међу занимљивим примерима је и један Американац, који ми се јавио и затражио да му се сваког месеца одбија сто долара с картице за наше хуманитарне активности. При том, он ради као чистач у школи", наводи Шупица, чија је животна прича пуна интересантних детаља.

Рођен 1936. у селу Горње Језеро код Плашког у близини Плитвичких језера, у сиромашној породици, отишао је као дечак код сестре у Костолац на машинбраварски занат. Са 19 година је као економски емигрант избегао из тадашње Југославије у Клагенфурт у Аустрији, где је радио на једној фарми. Потом је емигрирао за Немачку, где је радио у руднику, а за САД је отишао 1957. године. Живео је у Њујорку и Кливленду, у Америци је засновао и породицу, бавио се ауто-механичарским занатом. Сада живи у Тенесију, а у свој тамошњи дом је често примао на конак пацијенте из Србије којима за време лечења у САД није могао да буде обезбеђен смештај на неком другом месту. Како је пребројао, до сада их је било двадесет седморо.

„Најдуже је била једна девојчица из Републике Српске, којој је у 14. години дијагностиковано ретко максилофацијално обољење. Лечење је трајало три године а коштало је пола милиона долара. Иначе, не обезбеђује се свима да се лече у САД већ се прикупља новац за лечење и у другим државама. Деца и одрасли за које је организација до сада обезбедила средства, тако су, између осталог, лечени и у Еквадору, Бугарској, Италији, Грчкој, Немачкој", наводи наш саговорник.