Сусрет са Београдом

"Немогуће је заборавити искуство једног путовања које ми је, иако је трајало неколико дана, отворило не само очи, већ променило начин гледања на многе аспекте мог живота.

Већ дуго сам желео да обиђем место које није познато многима, које није крцато туристима, а даје вам оно суштинско -„невидљиво за око што можете видети добро само срцем", како би рекао Мали принц.

Тако сам прошлог лета сео на воз до Трста, а потом аутобусом кренуо ка Београду, главном граду Републике Србије.

Мој деда је Црногорац пореклом, па сам о том граду већ слушао од њега. У мојој машти преплитале су се у контрасту дивне слике дединог детињства и медијско злонамерно представљање Србије и српског народа. Питао сам се ко је од њих у праву.

Јасно је, пошто пишем ову врсту сведочења, да сам се уверио да је мој деда у праву.

Први утисак о Србима имао сам већ у аутобусу: расположени, весели, нестрпљиви да стигну куцћи... Путовање је дуго и траје читаву ноћ, седишта су неудобна, али све се лакше подноси док ћаскате (нажалост, не знам српски), а обрадовао сам се банани и сендвичу, понуђеним са осмехом од драгоценог сапутника.

Када сам стигао на аутобуску станицу и изашао из аутобуса, још увек нисам знао шта да очекујем. Предрасуде ме још нису напустиле, говорио сам себи да морам бити опрезан, па на Истоку сам, у Србији!

Такси ме одвезао до стана у центру, на пар корака удаљеног од зграде парламента. Тамо ме дочекује, раширених руку, Гордана, која ће ми постати драга пријатељица. За мене је припремила типичан српски доручак, укусан и незабораван, понуђен с љубављу.

Први дан сам решио да проведем у кревету, али у 2.30 ујутру мењам план и крећем у потрагу за локалом у коме се плеше. Налетео сам на четири прелепе девојке, које су ме радосно, без страха, позвале да им се придружим. Покушавам да замислим шта би ми у мојој земљи девојке одговориле... Њихов први одговор - „пођи са нама" био је толико спонтан и природан да се више нисам осећао као гост, више нисам био дошљак...

А кад помислим како се пре само две деценије моја држава понашала према овом народу, ко зна да ли бисмо ми Италијани могли да оставимо за собом толике неправде. Мислим да је то знак велике културе и уважавања сваког људског бића, без обзира одакле је и ком народу припада.

Шта сам још видео у Београду? Видео сам град светлости, сигуран толико да можете мирно шетати ноћу, без бриге о својој безбедности. Видео сам град, отворен, модеран, гостољубив, доброг укуса и опојног мириса.

Наравно, знам да у Србији има проблема, има их и у Италији, а и у остатку света. Свестан сам да све што блиста није злато, али неке слике се не могу избрисати из ума: у Београду вам се сви осмехују, а када нуде помоћ, чине то природно и спонтано.

У Београду сви покушавају да говоре ваш језик чак и ако га не знају, јер вас желе разумети. У Београду су људи које сам упознао дали све од себе да бих се ја осетио угодно и срећно.
И не мислим да је то због дуге традиције гостопримства, једноставно су такви Срби.

Кући сам се вратио са великом носталгијом и жељом да поново одем у Београд, у Србију... надам се да ће ова пошаст која је захватила свет нестати и омогућити нам да путујемо поново... Знам куда ћу кренути...", каже Симоне Пископело.