Српски сеоски фудбал у Румунији, 2. део: Клисура и Пољадија

У највећој и најлепшој клисури у Европи, монумента беспрекорне природе, постојао је некада магични спој природе и фудбала. Лагана мирисна трава јаке зелене боје на теренима никлих тик уз Дунав, у местима где живе Срби, билa je природни амбијент са снагом ликовне савршености да ствара вољу и жељу за игром на таквом фудбалском тепиху.

Дунав, артерија Европе, та загонетна река која чува многе тајне историје, узела је помало учешће и у популаризацији фудбала међу Србима у Клисури и нешто даље у Пољадији, где лева притока Дунава Нера тече.

Прву фудбалску лопту донео је управо Дунав у ове крајеве. Прича се да је столаров шегрт из Сушке, пливајући благодетним водама Дунава, угледао како плови „бубамара" ка румунској обали. Допловио је до ње и донео је на обалу уз радост и одушевљење многих према овом реквизиту. У својим многим облицима и наличјима, моћни Дунав као нит која све спаја, подигао је и развој фудбала.

Све је почело још раније, покрај Дунава, 1947. године. Према Сушки, накрај Белобрешке, беше једна бајковита ливада где су се поставили дрвени голови и ту су прву утакмицу одиграли момци из Белобрешке против момака из Соколовца. Тада се фудбал родио, далеко од гламура великих лига, али пун такмичарских нагона, снажних попут енергије Дунава. Настало је онда и чувено ривалство које је обележило читав период пријатељских фудбалских сусрета у Клисури и Пољадији.

 Пријатељство изнад ривалства

Фудбалска надметања у Клисури и Пољадији створила су жестоке борбе и ривалитет између Белобрешчана и Соколовчана. Њихова фудбалска суочавања представљала су праву еуфорију праћену олимпијском борбом, свађама, а понекад и покојом шаком, сећају се сведоци тих ватрених окршаја. Фудбал, најбитнија споредна ствар на свету, често беше претворена у више од игре. „Када смо их једном победили и пошли кући, гађали су нас јајима", присетио се Златибор Несторовић Кеник, који је дебитовао за Белобрешчане са тринаест година, а касније каријеру градио у Старој Молдави, Решици и „КФР"-у у Темишвару.

Ривалство није експлицитно значило мржњу и нетрпељивост. Било је често на ивици и на танком леду, али увек у спортским оквирима. Натезање које је постојало током одмеравања снага на фудбалском мегдану никада није покварило односе ван терена. Пријатељство је изнова потврђено уз дружење, грљење, причу, песме и покоју капљицу после меча. Чувено је ривалство било између двојице професора, Цветка Крстића, нападача и песника из Белобрешке и дефанзивца из Соколовца Божинка Поповића. Ипак, њихово пријатељство издигло се изнад тежње ка победи.

„Ми смо били јако добри пријатељи, често сам ишао код њега у посету, он је, такође, долазио и код мене, али на терену смо били жестоко подељени", сећа се Цветко Крстић, који је, иначе, први у клисурском крају имао лопту. Беше то кожна лопта, која га је својом чаролијом начинила да постане и први професионални играч у свом крају. Играо је од 1957. до 1961. године за букурештанску „Штиинцу", а касније је облачио и дресове „КФР"-а из Темишвара, „Минерула" из Старе Молдаве, да би копачке о клин окачио у родној Белобрешки, где је једно време играо и тренирао тим који је организован непосредно после Другог светског рата под именом „Дунав".

 Магија сеоских пријатељских сусрета

Фудбал је имао статус култа у местима где су живели Срби у Клисури и Пољадији. Доносио је осећај пуноће живота, а тиме и испољавао сувереност постојања. Није наклоност постојала само у Белобрешки и Соколовцу, фудбал се са пуно страсти и ентузијазма играо и у Дивичу, Мачевићу, Старој Молдави, Свиници, Ланговету, Српској Пожежени, Лесковици, итд. Иако њихови сусрети нису били део некаквог лигашког формата, већ су имале искључиво пријатељски карактер, чували су његовој екселенцији фудбалу повлашћени статус непредвидиве игре богате емоцијама. Беху то прави и изворни корени фудбала, његова есенција, рудиментарни почеци који су искрено славили колективно постајање заједнице. Екипе су биле попут фамилија сачињених од српских младића. Једину подршку коју су добијале у том времену стизала је са адресе тадашњих задруга.

„Колектив нам је само помагао тада, давали су нам дресове, обезбедили превоз и након утакмице храну и пиће", вели Раденко Гонца из Мачевића. Од Златице до Свинице ишло се на утакмице некада коњском запрегом или трактором, а касније и камионом. Готово свака утакмица мобилизирала је читаво село. „Сви су долазили на мечеве између српских сеоских екипа, жене, деца, стари људи, другачије је било тада, нико од нас није играо за новац, већ само за победу, јер такви смо ми Срби", прича Златибор Несторовић Кеник.

Тек у сезони 1978/1979. године „Дунав" из Белобрешке улази у жупанијску фазу такмичења. Да су Белобрешчани снагу и страст улагали у фудбал говоре имена која су изашла из „Дунава", попут Радислава Несторовића, Златибора Несторовића Кеника, Цветка Крстића, Радована Удрескуа, Мирослава Несторовића, Милете Ђорђевића, Звонка Долића, Славка Ђорђевића, Ненада Миленовића и многа друга. „Када смо играли против Белобрешке, постојао је осећај међу нама као да играмо против Бразила, они су стварно били најбољи", тврди Раденко Гонца.
Соколовчани су на спортском пољу покушавали да парирају Белобрешчанима. „Почевши од године 1956. фудбалски тим из овог места био је један од најбољих, не само у Пољадији, него и у Клисури, па и у широј околини. У овом месту су гостовали познати фудбалски тимови из околине или из Баната. Одлазили су поражени, а Соколовчани су знали да се сладе свакој победи", напомињу протојереј др Васа Лупуловић и Борислав Ђ. Крстић у својој вредној монографији.

 „Цар Бело"

На сокацима Соколовца фудбалски се родио играч који је у своје славне дане био сматран најбољим либером у свету. Круна љубави Соколовчана за фудбалом јесте свакако Миодраг Белодедић. После њега, како сматрају Лупуловић и Крстић, Соколовац само сања да ће се ваљда некада још једном родити „балкански Бекенбауер". Популарни „Бело" заиграо је најпре за школски тим, потом је играо за сеоски тим, да би од 1978. године прешао у тим рудара из Старе Молдаве. Због свог препознатљивог раскошног талента позван је да игра у јуниорску репрезентацију Румуније. Са осамнаест година постао је члан трофејне букурештанске „Стеауе" са којом је био пет пута шампион Румуније и 1986. године освајач Куп европских шампиона.
„Отишао сам из Румуније из простог разлога што сам Србин и што сам још од малена жарко желео да заиграм за „Црвену звезду" у Београду што желе сва деца у Југославији", изјавио је Миодраг Белодедић поводом остваривања сна из детињства да заигра за београдске црвено-беле из Љутице Богдана, са којима је 1991. године освојио Куп европских првака и касније Интерконтинентални куп.

"И док су се на „Маракани" отимали за остале асове шампионске генерације, Белодедић је за „Црвену звезду" био истински дар са неба", казују стручњаци.

 Реанимација фудбалске игре

Након Револуције 1989. године и промене друштвено-економског система, сеоски фудбалски терени у Клисури и Пољадији почели су у великој мери да се преоравају. Плугови су заменили фудбалску лопту. Фудбал је, иначе, већ осамдесетих година почео да нестаје са друштвене позорнице. Пре његове коначне смрти, још крајем осамдесетих, организовани су турнири као својеврсни вид његовог „бајпаса" који ће га још одржавати у животу. Чувени су већ надалеко турнири недељника „Наша реч" и Савеза Срба у Румунији настали на иницијативу Славомира Гвозденовића. Идеја је била да се сва села са српским живљем од Златице до Свинице једном годишње окупе у славу фудбалског божанства.

„Играчи су морали да буду српског порекла, то су доказивали комисији стављањем на увид личне карте, а они који нису били Срби или нису имали српска имена, знали су чак да покидају лист личне карте где је писало име, само да би играли, ето толико је још било ентузијазма", казује Србољуб Мишковић, тадашњи главни и одговорни уредник недељника. Према његовим речима, турнири су престали да се одигравају јер су постали сувишне отпорни према дисциплини.

Читуља за фудбал

Данас више нико неће да игра фудбал. Некада се лопта шила, ишло запрегама, али се фудбал играо кроз срећу и тугу. Радовало се лопти када ју је Дунав својим таласима донео на обалу. Можда омладина више није као што је некада била. Цветко Михајловић из Радимне, у своје време, током седамдесетих година, радио је у руднику у Старој Молдави, да би након смене отпутовао за Белобрешку где је облачио спортску опрему и тренирао са пријатељима. Зато је фудбал увек био више од игре, јер се ради о пријатељствима и везама која су склопљена у посебним временима којих могу људи да се сете.