На врху храма његов крст, у сенци његово име

Песницима се за живота пењу на главу. То им је суђено. После смрти, на главу споменика пењу се птице, записао је Небојша Митрић. Данас птице слећу на његове скулптуре, док мало ко зна да су управо његове руке обликовале ликове Боре Станковића, Деспота Стефана Лазаревића, Радоја Домановића, кнеза Лазара, хајдук Вељка Петровића и многих других, ко је био уметник чија дела красе манастир Студеницу и Храм Светог Саве.

"Небојша Митрић и овај крст на Храму Светог Саве. Небојша Митрић нам је причао више пута да га је звао Герман да се укључи, пошто је он био велики верник и радио крст на Студеници. Јер су тај крст хтели да раде многи вајари, чак и бесплатно. Три пута га је звао Герман, трећи пут је отишао и није могао да одбије."

Пре него што је урадио крст на Храму Светог Саве, Митрић је оставио траг и у Студеници. За њега крст није био само симбол, већ лични и уметнички завет.

"Он га је замислио слично као и у Студеници. Како га је замислио, цртао га је. Крст је огроман, 13 метара, чак смо имали идеју да направимо лифт, па да то буде видиковац, да можете да се попнете до врха крста и да можете да сагледате цео Београд. Цела купола је направљена доле на поду у цркви и на куполу је постављен крст. И онда је ударник имао 4 специјалне дизалице и онда је он дизао ту куполу полако и постоји један фотограф је направио уметнички перформанс - он је свако јутро у неко одређено време фотографисао. Па видите појављује се  крстић мало, па сутра мало више, па мало више. Једно месец дана се то дизало  и онда када су га подигли скроз до врха онда је то подшпрајцовано, тако да је купола остала горе."

Његов однос према Студеници није био само уметнички. Када је манастир обележавао 8 векова постојања, новца није било. Митрић одлази у Америку, говори о Србији и Студеници у једној од најгледанијих емисија, објашњавајући запањеним гледаоцима да манастир заиста траје 800, а не 80 година. Идеја му је била необична, да искује златнике са симболима Студенице и поклони их манастиру. Прилог је прикупљен, златници исковани у више величина, а Студеница је добила сопствену резерву за кризна времена.

"То је однео оцу Јулијану и рекао - ево ти сада имаш златнике, када год упаднете у неку кризу, било какву материјалну, можеш да продаш по неки златник и да се извучете. Он је рекао чекај али неће убити, доћи ће овде да нас опљачкају, где то ми да чувамо. То је било јако велика количина, можда неколико хиљада златника, то је он поклонио. Онда је он набавио један велики сеф и поправио га, средио и однео тамо и то стоји у Студеници и дан данас", каже вајар Мирољуб Стаменковић.

Иако је стварао у послератним годинама, у време великих друштвених и уметничких промена, Небојша Митрић остао је досладан традицији. Опчињен манастирима, средњовековним владарима и медаљама својим малим шансама, а направио их је прегршт. Био је такође један од ретких који је ван Србије оставио уметнички траг, у Немачкој и Холандији, и једини који је имао прилику да овоземаљску посвећеност заврши последњим делом, крстом на Храму Светог Саве.