Повеља за животно дело - Добрила Гајић Глишић између речи, боја и светова

Живот јој је дао пуно – и каријеру, путовања, награде и признања, много радости, много бола.. А она и даље радозналим плавим очима гледа на свет око себе, и у себи. Каже-одувек је била таква...

Добрила Гајић Глишић је рођена у селу Ковачевац код Младеновца, по образовању је електроинжењер. За време рата деведесетих једно време била је Шеф кабинета министра одбране у Влади Републике Србије, такође и сведок у Хагу на суђењу Слободану Милошевићу... Њена књига „Српска војска“ узбуркала је тада јавност, а читала се на свим континентима. За њу је добила признање од Министарства иностраних послова за допринос на пољу информисања. Данас путује, слика, а 47 књига које је написала, сведочанство су пребогате биографије. Писала је о ратним годинама, дијаспори, деци, путовањима, другим културама…

Повод за наш разговор је Повеља за животно дело Удружења књижевника Србије, њене друге куће, како са поносом каже. Добрила нас је од срца примила у свој свет где речи постају слике, а слике – речи.

„Када су ме обавестили да треба да дођем да примим повељу, ја сам после много, можда и први пут у животу плакала, плакала, плакала. То ми је било на неки начин да сагледам читав свој живот и да ми дају повељу за животно дело и да се ја уврстим са највећим перима ове земље који су то добили и који можда више нису међу живима, многи од њих. прво ме је било мало срам да ли ја са свих својих 47 књига заслужујем то а онда када сам се сетила шта сам све урадила за ову земљу, све што сам радила за ову земљу радила сам за земљу, за потребе ове земље онда сам рекла па то није само за књиге, то је за читав мој опус и рад о коме не може и не сме и не прича се. Тако да животно дело обухвата и многе друге области у којима сам ја радила а не само књиге“, каже Добрила.

Насликала је више од 3000 слика, које красе домове широм света, имала пуно изложби… Слика портрете, пејзаже, највише иконе, чак и оне које светле у мраку...

„Свака слика настаје спонтано. Када сам добро расположена, када имам енергију за то само се нађем пред белим пладном и сликам. Без икаквог концепта, без икаквог циља, без икакве рачунице. само то урадим, па ме слика одведе код неког другог, па неко дође, па купи ту слику, па ми да добре паре, па онда ја са тим парама могу да отпутујем негде, да пишем неку другу књигу, без неког јасног циља…“, каже Добрила.

А путује без плана, без концепта...Среће људе и упознаје друге културе...

"Пођем са отвореним срцем и идем. Проучавала сам филозофију Абориџина, њихову љубавну и животну филозофију и писала сам у тој књизи која се зове “Тјукур” или “Канали снова”. Они ми верују да сви ми имамо неки канал снова и да је нама свима одређено кога ћемо и зашто да среднемо.

Од Маја сам научила много. Они имају врло интересантну филозофију. Научила сам фарбање, природним бојама, текстила и свега али највише сам научила о лековитом биљу и шта употребљавају. ...У књизи “Магија маја” описала сам све те њихове биљке које оне користе“, каже Добрила.

Недавно је посетила чудесну Антигву, град који се налази на 1300 метара надморске висине, где се говори 37 језика и који је остао непромењен још од 16. века...О томе ћемо читати у књизи коју Добрила тренутно пише...Живи у Чикагу од 1999. године, а мост са Србијом који Добрила гради, ни километри не могу да сруше.