Будимпешта: Представљени кратки филмови Саре Радусиновић

Публика је имала прилику да погледа кратке филмове Саре Радусиновић, младе режисерке из Републике Српске филмску режију завршила је на Академији уметности у Бања Луци, а тренутно је на мастер студијама на Универзитету ЕЛТЕ у Будимпешти.

Кратки филмови "Изгубљени град" и "Кад заборавиш јули" који су приказани будимпештанској публици, награђивани су на многим регионалним и европским фестивалима.

Пројекције филма пратила је дискусија о овим остварењима и о Сариној краијери са њом је разговарао Владимир Марковић, визуелни уметник из Будимпеште.

Приказани филмови као лајт мотив имају родни град. У првом филму он је невољно напуштен, у другом је приказан као место где је остала срећа.

Колико је мотив "родног града" важан за Сару и колико је он актуелан за публику која је ове филмове гледала управо далеко од својих домова?

„Са родним градом ја лично имам однос између љубави и мржње...чудан је то однос, нераскидива је то веза“, каже Сара.

У филму су кроз реплике приказани сложени односи и предрасуде које имамо једни према другима, припадницима истог народа али пореклом из различитих крајева?

„То је некако универзално код свих нас, али чини ми се, што је мене увек нервирало, исти смо народ, а другачије се посматрамо, мада је и то индивидуално, али постоји“, каже Сара.

Подршка је важна, посебно младим ауторима. Коју улогу у свему игра Аудио визуелни центар Републике Српске који је подржао и Сарин кратки филм Кад заборавиш јули?

„Велика је ствар што се све покренуло, ево припремам и нови пројекат и прво место где ћу се пријавити је Аудио-визуелни центар. Та кратка форма, која је доста атрактивна и доста пожељна сад, може да се реализује са њима, мислим“, каже Сара.

Филм су врхунац стваралаштва једног народа. Колико је филм важан за једну културу?

„Као филмски редитељ никад не бих могла рећи да је филм смао забава, некад и мени јесте, кад га гледам, не кад га правим. Али, итекако је филм слика једног друштва. Имамо и позорориште, али филм некако доспева даље и више него, чини ми се позориште и представе. Просто такав је медиј у питању“, каже Сара.

Публици се обратила и амбасадорка Босне и Херцеговина захваливши се ауторки на теми коју је изабрала и нагласивши да сви ми са простора бивше Југославије и те како познајемо емоције приказане у филму „Изгубљени град“.

„Мислим да је ово прича било које избеглице из бивше Југославије, било којег човека, небитно одакле долази, из које тадашње републике, из којег града, како се зове...мислим да је то прича сваког од нас, то је и моја прича“, каже амбасадорка БиХ.

Колико је покретном сликом могуће ухватити ову свима нама добро познату причу одласка, те емоцију која се у нама пробуди када га се сетимо, показала нам је камера Саре Радусиновић.

Иако се понекад тако чини, родни град из кога смо отишли није изгубљен, он остаје да живи у нашем сећању.