Дом породице Павловић

Упркос турбулентној историји наше земље, ратовима, превратима и револуцијама који су однели милионске животе и донели велика материјална разарања у којима су нестала многа сведочанства о богатој историји Србије, на београдском Дорћолу једна кућа одолева свим тим изазовима.

Дом породице Павловић саграђен је у другој половини 19. века. Био је и остао дом не само ове знамените породице, него и место на коме су се окупљале неке од најистакнутијих личности српске историје друге половине 19. и прве половине 20. века.

У дому који је данас споменик културе, добродошлицу нам је пожелео господин Ђорђе Павловић, потомак породице.

Љубазно нас је провео кроз ово здање, као што води и друге бројне посетиоце којима говори о својој породици која је дала бројне уметнике, архитекте, историчаре, професоре и дипломате.

Господин Ђорђе нам је говорио и о историјату куће Павловић коју је саградио његов прадеда, Коста Павловић, окружни начелник шабачки и многих других области.

Кућа се данас званично зове Дом породице Павловић.

"У тренутку процеса ослобађања од Отоманске империје, то је последња трећина 19. века, тачније од 1879.први школовани српски урбаниста Емилијан Јосимовић одлучује да на дунавској падини треба да се развија породично становање, тако да је ово једна од првих породичних кућа у, вероватно, једном од најстаријих породичних сокака Београда, у Господар Јевремовој улици и на неки начин она покушава да сачува један дух који је полако истиснут из свести наших суграђана", каже Павловић.

Дом Павловића крајем 19. века био је место у коме су се окупљали младићи, који су се после ослобођења Србије од Отоманске империје први школовали у Европи.

"Звали су их Благодејанци, односно државни стипендисти...нажалост, само мушкарци, који већ од прве трећине 19. века, најинтезивније од средине до краја 19. века, одлазе на студије у Беч, Будимпешту, Праг Цирих, Париз, Хајделберг и друга универзитетска одредишта у време кад у Србији нема универзитета или су тек у назнаци да се развијају", каже Ђорђе.

У кући Павловића састајали су се и чланови уметничког удружења Лада, чији је доживотни председник била српска сликарка Лепосава Бела Павловић, иначе, тетка нашег домаћина.

Чест гост био је и професор Слободан Јовановић, председник Српске академије наука, ректор Београдског универзитета, председник краљевске Владе у изгнанству током Другог светског рата, иначе, близак рођак породице.

Револуционарне промене с краја Другог светског рата нису мимоишле ни породицу Павловић, будући да су попут многих у својим домовима, деценијама имали заштићене станаре.

Године 2005. на њихову крсну славу Светог Николу, кућа постаје и културни центар под називом Дом породице Павловић.

Завршавамо разговор уверени да ће њихов дом наставити да буде један од значајних места културног живота Београда и Србије и да ће и даље сведочити о историји нашег народа.