Давид Вујић: Поносан сам на наше успехе

 Давид Вујић је радио на Аполо програму још шездесетих година у Америци, а добитник је велике награде, на којој му честитамо. Каква је Ваша реакција на добијање те награде и какво је Ваше мишљење о овој конференцији у Вашингтону?

"Интересантно је да је добити ту награду било незамисливо. Рођен сам и одрастао у САД. Чињеница је да сам био везан за питања која се тичу Србије целог живота. Нисам очекивао ту награду. Верујем да је оно што радим, у неку руку "испод радара" и покушавам годинама да представим наше људе и њихове погледе, добио сам најзад признање за то. Захваљујући недавном путу у Београд где сам говорио о Аполо програму, имао сам изузетну прилику да о томе говорим људима на Београдском универзитету и осталој публици у Београду. Сваки пут сам завршавао презентацију тако што бих поручио публици у Србији да сам ја амерички Србин и да сам врло поносан на наше успехе. Хоћу да поделим овај понос за Аполо програм са свима вама, са свом мојом српском браћом", каже Давид Вујић.

 Како је било радити тада на Аполо програму?

"Било је свега, а када смо почели Аполо програм почетком шездесетих година, већина потребне технологије није постојала. Имали смо 8 година да створимо неопходне моторе за ракете, нисмо имали интегрална кола, ни софистициране компјутерске системе, нисмо још никада били у орбити. Дакле, са ове тачке гледишта, запошљавали смо недељно на хиљаде научника, инжењера, менаџера који су имали неког искуства у електроници, металургији и свим неопходним областима, да решимо како да дизајнирамо командни модул да Аполо не обиђе око Месеца, него и да слети на Месец. Значи, почели смо да радимо 1962. године и ставили смо човека на Месец 1969. године, било је то невероватно искуство, радили смо 12 до 18 сати дневно, 7 дана у седмици", рекао је Вујић.