Уметност се једноставно живи

Ничија склоност према уметности није случајност, већ, већ како се обично дефинише - суптилна веза гена и Божијег дара... Од њега то не изнанађује, јер је син познатих сликара Цветка Лаиновића и Зорке Церовић.

Никола Лаиновић више од пола живота провео је инстранству. После студија у Београду, 1991. године, отишао је у Фиренцу, где је годинама живео. Његово креативно усмерење разликује се од позвања његових родитеља и има другачију специфику.

„Ја сам одувек цртао, и као мали. Терали су ме, поготово тата, да цртам стално, имао сам талента и то сам знао да радим. Када сам студирао, тада нисам цртао...А када сам отишао у Фиренцу, једноставно сам морао да се упитам шта ја то умем да радим боље од осталих...онда сам опет почео да цртам и то се, на сву срећу, пробило. Ушао сам у фирму која производи мајице и једноставно сам почео да цртам мајице, брашом, и после смо их штампали", каже Никола за РТС.

Сусрет са будућом супругом, из вољене Италије преселио га је у Минхен, где готово 18 година живи са породицом, пронашавши нови изазов у послу. 2001. године победио је на конкурсу за најбољег илустратора за уџбенике немачког језика за странце и добио озбиљан ангажман од издавача Лангеншајд. Убрзо улази и у лавиринт рекламе. Ради за немачке агенције, али неизостају ни агенцијске понуде из Србије. Радо их прихвата, тако да се иза многих реклама које виђамо на програму крије Николин рад.

„Рекламна агенција смисли неку причу, пошаље ми је и ја то нацртам. То су у ствари, кратки стрипови, кратке сценографије. То после покажу клијенту, они се одлуче и тада снимају. То је јефтинија варијанта, него да тражи статисте, среди ентеријер, екстеријер, то је онда јако скупа варијанта. Ја сам први корак, па онда иде снимање реклама", објашњава Никола.

Атрактивна професија обезбеђује му егзистенцију, али према цртању осећа и страст. И баш као и Цветко који за живота, ни једног пријатеља није оставио без портрета, тако и Никола, сјајан портретиста, у томе види неописиво задовољство.

„То баш волим да урадим, и драго је људима када их нацртам и то је једино што могу да кажем да вуче ка тој уметничкој линији", искрен је Никола.

Омиљена литература му је научна фантастика.

„На то ме тата навукао, њему је то била омиљена литература, одувек сам био фан...књиге, филмови, чак и музика коју слушам...мој сан је да путујем галаксијом", каже Никола.

Слободоуман и свој, физичке сличности са оцем и карактером мајке, Никола је у својој личности задржао јарке обрисе београдског основца школе "Иво Андрић"  и темпераментног тинејџера 12. београдске гимназије. Из брака са Немицом Лизом има седамнаестогодишњу Софију и тринаестогодишњег Филипа који перфектно говоре српски језик и имају афинитет према уметности.

„Она црта феномално, радила је портрете својих другарица...зна да пева, свира, да игра, још је и ђак генерације. Филип је више спортиста, мада има талента, свира клавир и гитару, црта доста добро", о деци говори Никола Лаиновић.

Учестали доласци у Србију нису оставили простора носталгији. Ипак недостаје оно што је немогуће било понети са собом.

„Овде су моји другови, ово је мој град. Недостаје ова живост Београда, лудило. хаос...ова енергија Београда ми недостаје...то сам видео само у Њујорку и нигде другде", каже Никола.

Да ли би могао да замисли да се врати у Србију и овде настави живот?

„Да, сигурно да, када би могло технички да се то уради, да! Да радим за Немце, а живим овде, дефинитивно да. Јер волим овај град", искрен је Никола.