Скитам и сликам...

Он добро зна куда иде, са много храбрости и мало зебње...у неку од недођија света...

„Зато што сам скитница и не држи ме место", каже Стефан.

А када Трстеничанин Стефан Симоновић застане бар на кратко, почињу његови фото-дијалози којима ствара траг у...сећању.

Стефан је за три године, са опремом тешком 13 килограма, пешице, бициклом, возом обишао чак 15 земаља: Индију, Етиопију, Кмабоџу, Вијетнам...По путовању направи око 10000 фотографија. Као добре, издвоји од 300 до 500.

„Етиопија је мени једна од најзанимљивијих земаља, зато што сам преспавао чак поред активног вулкана, где кључа лава на 1200 степени", каже Стефан.

Жене ратоборног племена Мурси на југу Етиопије, девојчицама мајке расеку усну, разбију два предња зуба, те убаце дрвени или глинени тањир, и ћерке су спремне за удају. Жене источног Мијанмара, некадашња Бурма, окићена бакарним прстеновима, временом тешким и до 10 килограма. Некада због одбране од разбојника, данас ради лепоте.

У Индији, у земљи где себе никако не можеш да мимоиђеш, Стефан се себи приближио, и научио је

„Да ценим неке ствари, које до тада нисам ценио и да људи могу бити срећни иако немају неке материјалне ствари, које не значе ништа у животу", каже Стефан.

У једном хинду селу схватио је да је за срећу често потребно сасвим мало.

„Они заиста живе у беди, али су стварно срећна породица...петоро живи у једној соби, спава на једном кревету...", каже Стефан.

На Тајланду је јео шкорпије.

„Па то је као неки чипс, пржена је у неком уљу и нема неког претераног укуса...све се једе сем жаоке која је отровна", каже Стефан.

То није нормално где ја све путујем, рећи ће. Нормално или не, тек видели сте, све је другачије и лепо је...