Рибарчета сан

Прави рај на Дунаву, Калош чарда, налази се 5 километара од центра Бачке Паланке. Домаћин, Бранко Штембергер, све зна о рибарењу и плетењу рибарске мреже, добро је испекао занат.

„Морао сам да будем код старих рибара на пракси 4,5 месеца, па сам исто лотико ишао у школу, тако да сам захваљујући упорности завршио занат за који нисам слутио да ће бити овако леп и диван. Нико од мојих родитеља и предака није био рибар, ја сам направио преседан...

Не мислим да се селим или да се бавим нечим другим...дошао сам у неке године када не желим да будем ни угоститељ, желим да одем на сред Дунава, на острво Зелени спруд, да рибарим, гледам и слушам тишину, да једноставно уживам у преосталим годинама. Најважније је да се то воли...Не могу да вам сметају ни комарци, ни мутна вода, мени је ова вода лепша и чистија од Азурне обале, то је моја вода...једноставно, река је чудо...Може бити подне, поноћ, увек је лепо...

Постоје моменти када мислите да је река стала, али није, она тече и даље, као и живот...Ловиле су се рибе, сомови, шарани, то су рибарима најдраже рибе, најборбеније су, најкрупније...Било је шарана по 10-15 кг, било је деверика, за сваког рибара најслађа риба, најјефтинија је, не морате је продати, већ појести...", каже рибар Бранко.

Научио је све о рибама и рибарењу, али и о начину на који се спремају.

„Морате да научите. Пекли смо и на камену, на штапу, свакако...риба је лепа и за јести и за ловити, а најважније је што ћути, не зна причати...Правимо рибљу паштету, ћуфте, паприкаш, рибљу чорбу...

Желим да напишем књигу, да пренесем своје знање новим генерацијама, јер ко је 50 година на реци, има шта да пренесе....", закључује рибар.

Бранко се лепо осећа са својим унуцима. Његов унук Сава већ сад је на Дунаву што даје наду да се породична традиција наставља.