Калиграфским пером до духовног сагласја

Упркос чињеници да је ћирилицом написано све вредно и непропадљиво у нашој културној баштини, да се на њој темељи наш духовни идентитет и културни образац, у Србији тек 20 одсто људи користи ово писмо. Тим пре, радује сазнање да за школу ћирилице и лепог писања влада велико интересовање.

„Ми имамо велико разумевање и сарадњу са црквом Свети Јован Владимир на Медаковићу. Радимо у парохијском дому, а часови су бесплатни. Нама долази око 200 деце која похађају часове, од предшколаца које учимо како се седи, одговара, диже ручица, до старијих, који су на путу да буду калиграфи", каже Татјана Јанковић.

Татјана Јанковић, један од оснивача ове школе, својим ђацима, свиклим на компјутере и смс-ове, говори о значају калиграфије. О манастирима у којима су, уз трепераву светлост свећа, писари, крхким перима, стрпљиво и посвећенички чували записе, чувајући тако и наше писмо.

„Моја идеја и концепт школе је да то упориште, једино које човек у свету може да има, је искључиво засновано на традицији, у ономе шта смо ми, и једном реалном свету у коме живимо. Тек када спојимо те две ствари, ми смо јаки и чврсти", каже Татјана Јанковић.

Лектор по професији, а чувар ћирилице и калиграф из љубави, своје знање радо преноси и деци у дијаспори.

„Имали смо радионице у Паризу. У цркви Свети Сава, после часова фолклора деца имају часове на којима нпр. изговарају називе корака и кореографије, и после тога дођу код мене где треба да пишу калиграфски и где треба да учимо и, ми смо нашли начин да их заинтересујемо. Ићи ћемо у Франкфурт, Цирих, у Будимпешту поново. Јако ме то весели, јер је то заиста лепо, а и начин на који то реализујемо је посебан. Носимо изложбе, уметничке радове, правимо интерактивне радионице где се и деца укључују", каже Татјана Јанковић.

У данашњем, наметнутом, брзом темпу живота, ова лепа вештина нуди сигурносну кочницу и одговарајући рукопис за сва времена.