Време је за Thai

Прво морамо себи нешто да дозволимо, а онда су шансе да се то догоди далеко веће. Тај пут до дозволе је најтеже и превалити, каже Горан Гоцић, теоретичар културе, критичар и новинар, добитник награде Милош Црњански и прошлогодишњи лауреат за роман Таи. На том путу је можда и остао разлог зашто се дуго одлучивао да као аутор закорачио у свет литературе.

„Рекао бих да је постојала нека врста акумулације, да је запостављена емотивна страна, која је код мене врло изражена, просто тражила свој глас. И ја сам на крају попустио, дао сам тој страни глас. Требало је доста времена очигледно, тај роман сам писао у 50. години, тзв. треће доба већ стиже...", каже Горан Гоцић.

А како се осећа сада, када је са оне друге стране, препуштен суду критике, којој је и сам припадао?

„То је необично. Сада сам, очигледно, са друге стране тог зида. Критичар има неки осећај да је изнад свих, што је слатка илузија. Наравно, то је потпуна заблуда. Пошто он посматра све уметнике у исто време, онда има неку лагодну и узвишену позицију...Ту сте, близу уметности, као да сте неки „почасни конзул" у уметности и онда спонтано заузимате тај супериоран положај. Сад видим колико је то у ствари, комично. Мислим да би критика требало да буде скрушенија у односу на уметност", каже Гоцић.

Роман Таи је љубавна и драма разлика истока и запада, исповедна проза о човеку из Београда заљубљеном у Тајланђанку сумљивог морала. Неконвенционалном темом и начином на који је писан, озбиљно је уздрмао литерарне клишее.

„Нинова награда је омогућила да роман буде јако читан. Он је чак престигао друге романе који су добили Нинову награду...У последњих 5,6 година само је Велики рат имао већи тираж и већи успех код публике", каже Гоцић.

Гоцић пише нови роман који је, необично, одмах добио наслов Последња станица Британија.

„То је емигрантска прича, у њему ћу испричати зашто сам отишао, како сам се вратио, какве су емоције пратиле тај емигрантски процес", каже Гоцић.

У ишчекивању новог романа Таи је недавно преведен на енглески језик.