Желим само да свирам...

Јулијана Мијалковић се најбоље представља за клавиром, свирајући. Живи у Берлину где је наставила студије после завршеног Факултета музичких уметсности у Београду.

„Почела сам да свирам клавир већ са 5 година, тако да у почетку нисам ни била свесна свега шта ће се десити касније, али мени је увек било јасно да ћу се бавити музиком, јер је то моја љубав. И пропуштено слободно време и путовање које сам пропустила због музике, вратило се кроз задовољство након концерта.

Јулијана је расла у уметничкој породици, њена мајка је професорка клавира.

„Клавир је одувек у нашој кући, мајка је једно време била и мој професор. Као мала сам стално прилазила клавиру и почела сам да га свирам на сопствени захтев, нико ме није терао, али је породица пуно утицала на мене", каже Јулија.

Дуго наступа, такмичи се, да ли и даље има усхићења?

„На почетку нисам ни била свесна да свирам пред публиком, па то усхићење је дошло касније. Како године пролазе, свако свирање је захтевније и може да остави одређене последице или на каријеру, или као утисак на публику. Расте притисак, али човек научи да се носи са тим", каже Јулијана.

Шта је са наградама, прижељкује ли их...

„Прижељкујем ту награду да не морам више да идем на такмичења. Мислим да сваки уметник нема велику жељу да се такмичи, сада је то нужност, да би се човек експонирао, упознао нове људе, правио биографију, због концерата...Али, то није нешто што волимо да радимо. Наравно, прижељкујем награду на неком великом такмичењу, да бих могла само да наступам

На питање да ли јој недостаје Србија Јулијана каже

"Наравно, то је моја кућа!"