И ја имам душу!

У овој причи измишљена је само шифра дијагнозе - Ф20.13. Све остало је истина.

Никола је са деветнаест година отишао у рат у коме држава Србија званично и није учествовала. У униформи се човек, итекако, може удаљити од себе и расути се. Петнаест година је Никола живео затворен у соби. У друштву предрасуда, одбачен од свих.

„Ово је мој добар другар. Кад почне да звижди подсети ме на неке ствари, као, на пример, шта треба да урадим", прича Никола показујући фотографију свог папагаја.

„Ова изложба за мене значи да сам изашао из собе. Да сам постигао нешто", наставља Никола.

Весна се суновратила у себе. Међутим, успела је преко климавог моста да се врати себи и својима.

„И ја имам душу. То што људи имају психијатријске проблеме, то не значи да они немају осећања, да нису као сви други људи, да немају врлине и мане. Али када их упознате, губе се те дијагнозе", објашњава Весна.

За њих кажу да се нежни као средина диње. И да када нешто креирају ми то не видимо. Али ко смо то ми, а ко су они? Већ сутра ми можемо бити они. Свака четврта особа искуси неки проблем са менталним здрављем.

Ко смо онда ми да их одбацујемо, не схватамо, изопштимо? Одакле нам то право? Не, немамо га. Ови људи нису невидљиви.

У Србији данас живи 400 000 душевних болесника. Убију се четири особе свакога дана. Потроши се 100 000 кутија лека за смирење за само четири месеца. За заштиту таквог менталног здравља нације издваја се мање од 2 одсто здравственог буџета. Тиме смо, убедљиво, на зачељу Европе. Понижавајуће, посебно уз податак да Албанија у те намене издваја 5,6 одсто тих средстава.

Међутим, у Србији је све скупо сем људског живота. Он је овде потцењен. А може и овако - сасвим је багателисан.