Српска школа рукомета у Техерану

У Иран је Сања Панић отишла из финансијских разлога и због великог изазова. Када је слетела у Техеран, на тренутак је испала из равнотеже. Почела је да слаже слике - Смедерево,Техеран, Смедерево... Тргла се. Удахнула дубоко. Ушла је без нелагоде, пре свега авантуристички, у свет сасвим, сасвим другачији од њеног.

„Наишла сам на дивно гостопримство свих играчица. Поклањале су ми руже на првом тренингу", каже Сања.

„Она је веома добар тренер. Брзо нас је упознала. Имаћемо добру сарадњу", каже једна од играчица.

Друга се надовезује изјавом како воли Сању и како јој је она најбоља пријатељица.

По иранским закону само жена може да тренира жене, у стручном штабу и у публици могу да буду само жене. И судије су жене.

Сања је на припреме, за азијско рукометно првенство, у Смедерево довела Шеиду, Монире, Маријам, Расије, двадесет и једну девојку. Четири су удате. Допутовале су у Србију захваљујући писменој дозволи коју су добиле од супруга.

„Девојке су вредне, дисциплиноване, послушне. Ја бих рекла да је то део њихове културе и њиховог васпитања. Њихов мотив играња за национални тим није из финансијских разлога. Веома ме поштују. Ако уђем за време ручка, као ђаци прваци, све устају, наклоне ми се", каже Сања.

На Лидијино питање како се сналази у земљи правила прописаних Кураном, исламском светом књигом, Сања каже да су правила ту да се поштују и додаје да је ношење њихове гардеробе, мараме, дугих рукава, дугих ногавица, туника до колена на 45 степени за нас катастрофално.

Кирам, марама, никако није сакрила лепоту ових девојака. Посебно њихових, као купина црних, очију. Пошто не смеју да покажу косу, која се сматра највећим  изазовом за туђе мушкарце, оне истичу лице. Шминка се немилице троши.

Рукометашице из Ирана се слажу да је Србија лепа земља и да им је ту лепо.