Са молитвом у свет

"Преко птица сам све наше животне и људске односе јако пуно радила", начиње тему сликарка. Човек је целина тек са ваздухом, земљом, биљкама и животињама, рећи ће, не једном Слободанка Ракић Шефер.

Почела је да црта са пет година. Ишарала је цртежима све дедине књиге, у Мачви, у прелепом селу Липолист где је расла. У школи је из ликовног имала...тројку. Можда зато Слободанкин унук Теодор, каже да боље црта од баке.

„Давно је било када сам имала тројку, аванзовала сам од тада", смеје се сликарка.

Сликарка Шефер препознатљива је по неодољивој, нехајној девојчици разнобојних очију и срцоликих усташца која као да је изашла из неке бајке. По белим, чипканим сликама и куварицама.  Слике густе белине, између сна и јаве, пролећне светлости, налик су на нежност. Пружају мир.

Лидији су разумљиви паунови и пчеле и цветови и петао позер, али никако столице као Слободанкин мотив (мада зна да су за цртање врло занимљиве). Сликарка има објашњење. Необично - што личи на њу.

„Многи су видели да се по тим столицама могу препознати личности, у стилу-реци ми какву столицу хоћеш, па те могу анализирати, као рукопис", објашњава Слободанка.

Интересантно би било видети како би уметница овако особеног стваралаштва, насликала...љубав.

„Пуно црвене боје, можда две птице, две ласте, две сенице које се љубе, две свраке које чаврљају и играју се", каже сликарка.

Као море, вечито иста, увек другачија, сликарка Шефер  своје слике до сада 2450, испраћа у друге домове...молитвом.

„Ја јако волим када слике одлазе, јер знам да у тој слци људи уживају и врло често ухватим себе како помислим где се све моје слике налазе - од Новог Зеланда, преко Кореје, Кине, Јужне и Северне Америке...кажем-Боже, помози им да уживају у њима", искрена је Слободанка Ракић Шефер.