Топла пица и на минус педесет

Александар Јоксић живи и ради у Бероу, најсевернијем граду америчке државе Аљаска, смештеном 2100 километара јужно од Северног пола. Сувласник је пицерије назване Источна обала. Другу половину држи човек који је такође дошао из Србије, али давне 1985. године. Иако је, српски речено газда, Алек, како га овде зову, Ескимима свакодневно доставља пице.

„С обзиром на то да је то мој бизнис и да се трудим да свака муштерија буде задовољна, помажем друговима и колегама који раде са мном. Желим да све буде како треба и на време", каже Александар.

Александар је у Бероу дошао пре три године. Био је сасвим збуњен. Стална, цвокотава хладноћа, зима траје 9 месеци, температура се спушта и испод минус 50 степени, лети је само плус 8. Шездесет пет дана мрак, па мутни сумрак, па 6 месеци дан. Град је често поклопљен облацима и умотан у маглу. Неретко продувава га досадан, јак ветар. Лед на све стране. Под њим мирује и Арктички океан, а када се у јулу распукне, појави се маховина и само маховина. Није то баш неки призор за једног Шумадинца. Али зато, Александру су се допали људи.

„Сви се држимо заједно и сваки дан једни другима помажемо и идемо, како бисмо ми рекли, у мобе, јер је то једини начин да се на оваквом месту и оваквим условима може опстати", искрен је Алек.

У Бероу живи око 5000 становника, углавном Ескима или Инуита, како воле да се представе. Има Индијанаца, Хавајаца, Канађана и ето два Србина. Тамо је све лагано, без стреса, људи су добронамерни, желе једни другима да помогну. Оно што ми се можда не свиђа је то што нема те породичне атмосфере која постоји код нас. Лако се стичу пријатељи, али нема праве блискости, коју ми, Балканци имамо", каже Александар.

Овде су девојке лепе, каже Александар. Поларни медвед је баш моћан, а залазак сунца незабораван.

Овај момак заиста зна шта хоће од живота, па било то и на крају света. Брат Никола му је био у гостима. Уживали су у лепотама природе, али јужније од Бероуа.

Како је овај део Аљаске богат нафтом и гасом чију производњу и новац контролишу Ескими, они су Александру понудили врло добар посао. О том потом, каже овај младић. Због тога и непланира скори повратак кући, али ће 2016. доћи на одмор.

„Ужелео сам се лепих и топлих дана, зеленила, планина, Шумадије...", каже Александар.

Каже да га тако далеко од дома држи љубав и породица која га подржава у томе да покуша да успе на Аљасци и каже да се није покајао у тој одлуци.