Скице за портрет – Бранко Пејаковић

Врло рано је почео да свира по београдским џез ансамблима, био je члан „Фис дур“ састава, „Београдске Џез селекције“, Секстета Спасе Милутиновића. Пејаковић је радио педесетих година прошлог века као вођа Оркестра Радио Београда II, а потом и као контрабасиста на тадашњој западнонемачкој џез сцени.

Године 1955. наступао је као члан квинтета чувене немачке џез пијанисткиње и композиторке Јуте Хип на Немачком џез фестивалу, такође и у Шведској са Ларсом Гулином. У наредним годинама свирао је контрабас, аранжирао и певао са секстетом Хелмута Веглинског, а од шездесетих година са Максом Грегером (European Jazz Sounds, 1963), у чијем је биг бенду наступао на “Берлинским данима џеза” 1964. године, са Дајмондом Рамблерсима (са трубачем Бенијем Бејлијем и Армином Рушом, између осталих) и Фредом Спанутом.

Шездесетих година прошлог века био је контрабасиста на замени у оркестру Дјука Елингтона, а 1974. године наступао је са Југословенским „export“ џез звездама на 15. Међународном џез фестивалу у Љубљани. У каснијим годинама свирао је са Џени Еванс (албум „Shiny Stockings“, 1997) и Душком Гојковићем („A Handful of Soul“). Сарађивао је са „Џез ансамблом“ баварског радија под вођством Дона Менце. Као студијки музичар, у области џеза је учествовао на 15 снимања између 1955. и 2004. године. Био је дугогодишњи пријатељ и сарадник Душка Гојковића и Боре Роковића. Снимао је са Ингрид Кавен, Зигфридом Швабом, Хенријем Мансинијем, Манотванијем,…

Био је предавач у Баварском омладинском џез оркестру, који је такође користио многе његове и Гојковићеве аранжмане. Од средине 1970-их, преводио је и бројне књиге Милована Ђиласа на немачки језик.