Џез великани – Ahmad Jamal

Џамал ​​је рођен као Фредерик Расел Џонс у Питсбургу, у Пенсилванији, где је почео  да свира клавир са три године, са седам је наставио учи клавир са Мери Кардвел Досон, за коју је рекао да је у великој мери утицала на њега. Његови корени из Питсбурга остали су важан део његовог идентитета, града у коме је био под утицајем џез уметника као што су Ерл Хајнс, Били Стрејхорн, Мери Лу Вилијамс и Ерол Гарнер. Док је учио код пијанисте Џејмса Милера и почео  професионално да свира клавир са четрнаест година, приметио га је пијаниста Арт Тејтум као „великог у доласку“. Џамал ​​је започео турнеју са оркестром Џорџа Хадсона након што је завршио средњу школу Џорџ Вестингхаус 1948. године, потом се придружио турнејској групи „Тхе Фоур Стрингс“, 1950 године преселио се у Чикаго, наступајући повремено са локалним музичарима Фон Фримеаном и Клод Меклином.

Иако рођен у баптистичкој породици, Џамал ​​се заинтересовао за ислам и исламску културу у Детроиту, где је постојала значајна муслиманска заједница 1940-тих и 1950-тих, па је 1950. године прешао у ислам и променио име у Ахмад Џамал.

Имао је јединствени приступ у свирању клавира, који је наглашавао суптилност, прозрачност и суздржаност. Његов стил се често одликовао минималистичким фразама и способношћу да створи драматичан утицај са само неколико нота. Фокусирао се на простор између нота, дозвољавајући тишини и суптилности да постану саставни делови музике. Његов стил није био у томе да преплави слушаоца виртуозном брзином или сложеношћу -  уместо тога, радило се о стварању дубоког расположења и атмосфере са минималистичким фразама. Једном је своје свирање описао као „мање свирања“, концепт који је постао кључни део у његовом приступу музици.  Користио  је динамику на начин који ствара напетост и драму без великог ослањања на јачину звука или брзину, а његова суптилна употреба ритма и паметно коришћење клавирских перкусивности издваја га од других џез пијаниста.

Његов албум „Ат тхе Персхинг: Бут Нот фор Ме“ (1958), у триу са басистом Израел Кросбијем и бубњарем Вернел Фурнијеом, сматра се једним од дела која га дефинишу. Поготово спора, промишљена верзија "Поинциана", која је постала један од Џамалових препознатљивих нумера. Минимализам и коришћење простора на албуму били су револуционарни у то време, и имао је дубок утицај на џез и шири свет музике. Звук трија Ахмад Џамала постао је препознатљив по интеракцији између клавира, баса и бубњева, са веома контролисаним осећајем за ритам, често користећи мање конвенционалне, ређе ритмичке обрасце. Ово је створило софистициран, простран звук који је био другачији од било чега другог у џезу тог времена.

Током своје каријере, Џамал ​​је сарађивао са разним уметницима и био је изузетно прихваћен од стране колега. Мајлс Дејвис је једном навео Џамала као значајан утицај на сопствену музику.

Наставио је да наступа све до својих 80-тих, објављујући албуме попут „The Awakening“ (1970), који се често сматра једним од његових најуспешнијих снимака. Џамал ​​је током свог живота добио бројне награде, укључујући „National Endowment for the Arts Jazz Masters Fellowship in  2017“, једно од највећих признања у џезу, као и „Греми“ награду за животни допринос џезу.