Бобан Ћурић: Идеја терора Бориса Савинкова

Руски писац Борис Викторович Савинков (1879-1925), аутор четири књиге и већег броја чланака, упамћен је као политички активиста, револуционар и терориста. Први пут је ухапшен због револуционарних активности у Варшави као осамнаестогодишњак, али је убрзо ослобођен и наставио је сарадњу са тадашњим социјалдемократским организацијама.

Од 1903. године је члан Бојеве организације есера у оквиру које је, као један од лидера, организовао убиства кнеза Сергеја Александровича и министра унутрашњих послова Сипјагина, као и покушаје атентата на министра унутрашњих послова Дурнова и московског генерала-губернатора Дубасова. Ухапшен је приликом покушаја убиства адмирала Црноморске флоте 1906. године, али се спасао бекством, најпре у Румунију, да би се његов емигрантски живот наставио по многим европским градовима све до Октобарске револуције када се вратио у Русију. Супротстављао се бољшевицима и већ од 1920. године почињу нова хапшења и конфликти са влашћу, а његов живот окончава се 1925. године самоубиством.

У тексту Идеја терора и стваралаштво Бориса Савинкова Бобан Ћурић разматра терористичке мотиве у литератури овог руског писца. У најпознатијем роману Бориса Савинкова Коњ блед (Конь бледный) из 1909. године проблем „права" на туђ живот доводи се у контекст револуционарне борбе, попримајући шире општељудско значење. Иза идеолошки осмишљених терористичких идеја главног јунака крије се нихилизам реализован путем права снажне личности на неограничену слободу, а тежиште теме политичког убиства пренето је са револуционарне борбе на етички план.

Роман у целини представља илустрацију Савинковљевог негативног односа према терору, неприхватање идејног убиства са етичке стране, што је у несумњивој опозицији с активном терористичком прошлошћу аутора, изнетом у афирмативном духу у његовом каснијем делу Успомене терористе. Савинков тако, парадоксално, у исто време и велича терор у мемоарско-публицистичком делу свог стваралаштва, и морално дискредитује идеју терора у књижевно-уметничком делу, постајући тако својеврсни „дволики Јанус" историје руске културе ХХ века, пише Бобан Ћурић.

Уредница емисије: Тања Мијовић.