Руска поезија – Јеромонах Роман

Књижевник Валентин Распутин о Jеромонаху Роману каже:

„Глас Jеромонаха Романа (раније мирјанина Александра Матјушина) стигао је из манастира - његово појање сопствених стихова зазвучало је, усред жалосног времена наше Голготе, тако неочекивано, и било је толико неопходно да је личило на неко нимало случајно послање, заслужено променом расположења у народу. Свако појављивање великог, непатвореног талента и није случајно, оно је одговор на духовне потребе у отаџбини. И није довољно рећи да су то песме - код јеромонаха Романа то је појање стихова посебним гласом. Ако кажемо да је то молитвени и аскетски глас, указали смо само на једну, и не најважнију одлику, на глас изранављеног срца  и узнемирене душе човека који се пробија ка светлости. У том појању стихова има и јада и бола, и покајања беспоштедног према себи, и првог покрета душе која се буди, и срећних суза обретења. То појање увек има и форму, и адресу примаоца - аутор се обраћа себи, души, руском човеку, Господу , досежући до највише тачке искрености и жртвовања. Глас који се даје нештедимице, до краја, испевава, испреда те песме уносећи се без остатка, зарад жељеног преображаја, и он се и васпоставља у целости, изнова. На мање од тога он не пристаје. Тако и с Русијом: он се не задовољава њеним делићем усред разузданог срама, њему је потребно да се она васпостави, устане у целости и пуној слави...

Памтим како је снажан утисак изазвало у мени појање јеромонаха Романа када сам га чуо први пут. Оно је заувек ушло у онај руски духовни и културни „избор", у коме сам тражио утехе и узбуђења кад год би требало, у самотности, од себе, од свога „ја" пребацити се на Русију..."

*   *   *

Професор Александар Корољков о појању оца Романа:

„...Јеромонах Роман је кум, певач и звонар Свете Русије, оног Православног Царства које се, тражећи пут ка општем и личном спасењу, није мрвило на делиће, није подлегло саблазнима туђих идола и идеала. Више пута распадао се наш целовити организам на делове, и одмах су се јата гаврана бацала на плен, док се не би нашао ујединитељ Русије, кнез или монах, чија је реч допрла и до сваког војина и до целог народа, и спасавала се Руска Земља. И у овај невољни час јада, погубних саблазни, почујмо глас  горке истине, коју нам са болом и љубављу упућује јеромонах Роман. Он чује невоље света, чује оно што ухо духовно оглувелог  више није у стању да чује. Он је исцелитељ нашега глувила и слепила..."

Оно што је најдрагоценије и најскровитије, најузвишеније и испуњено најдубљом горчином, испољава се у тајинству молитвеног. Код јеромонаха Романа граница између стиха и молитве постаје готово неухватљива. Усамљеност, молитва, побожан однос према речи, омогућили су му да се прецизно изрази и о својој поетичкој служби..."

*   *   *

Стихове и коментаре чита Марица Милчановић Јовановић. Емисија је на програму у недељу 20. новембра у 21.40.

Уредник циклуса: Радмила Глигић