Грамофонија

Гизекинг је током другог светског рата остварио неколико снимака овог концерта, изводећи га у пратњи неких од најпознатијих диригената активних у доба Трећег рајха, попут Карла Бема и Вилхелма Фуртвенглера. Гизекинг је, од 1944. до 1951. године, Шуманов концерт снимио још три пута, што је значајно имајући у виду да је то период у коме је имао доста проблема због сарадње са нацистичким режимом. Последњи снимак концерта Гизекинг је забележио заједно са Хербертом фон Карајаном 1953. у Лондону, приликом његове прве турнеје после политичке рехабилитације, свега три године пре смрти. Гизекингов извођачки импулс у многоме се подудара са Карајановим. Њихова интерпретативна замисао је готово потпуно ослобођена патоса, тако честог када је Шуманов концерт у питању. Напротив, известан фетишистички однос према нотном тексту, обојицу уметника је одвео ка прецизном тумачењу партитуре. Отуд утисак приликом слушања плоче да је солиста уједно и диригент. Ритмичка прецизност се налази у основи извођења, као ослонац евентуалним агогичким осцилацијама, које су с друге стране веома пажљиво дозиране, те делују као да произлазе из нотног записа, а не као извођачка интервенција.

Колумбијини продуценти, Валтер Јелинек и Кристофер Паркер су настојали да на снимку ухвате управо ову достојанствену дистанцу извођача од сентиментализма за који партитура пружа повод. То су остварили готово радијском продукцијом, где је просторна перспектива снимка доста сужена, те слушаоца чини свесним да је извор звука испред њега, чиме је постигнуто да изражајни тонус извођења буде реално посредован на финалном снимку.

Аутор емисије Милан Милојковић.