Музика 18. века

Овај италијански композитор немачког порекла рођен је 1690. године у Парми, а након преране смрти родитеља, о њему се старао Франческо Марија Бацани, свештеник и капел-мајстор катедрале у Пјаћенци. У Пјаћенци је Келери учио певање и оргуље, а дуго се веровало да је млади музичар био и аутор неколико оперских остварења изведених у овом граду током прве деценије 18. века. Иако се претпоставља да је Келери компоновао тек неколико арија за опере Гризелда изведене 1707. године и Александар Велики, из 1708, са сигурношћу се може рећи да је прва опера овог аутора била Зенобија у Палмири, изведена у Барселони 1709. године.

Крајем друге деценије 18. века Келери је углавном радио као капел-мајстор на дворовима у немачким земљама, да би се потом вратио у Италију, где је са успехом представио неколико опера. У Венецији је за осам година изведено чак седам Келеријевих дела, а озмеђу осталих, од овог аутора је оперу поручио и тадашњи импресарио Театра Сан Анђело - Антонио Вивалди.

Године 1722, Келери је са групом музичара из Венета отишао на север, у службу Јоахана Филипа фон Шенбруна, принца-надбискупа од Вирцбурга, а потом и ландграфа од Хесен-Касела, на чијем двору је, уз мање прекиде, остао до краја живота.

Чак и док је служио на дворовима широм Светог Римског царства, Фортунато Келери је посећивао значајне европске музичке центре попут Лондона, Венеције и Стокхолма, информишући се о новим тенденцијама. Једна од најуочљивијих карактеристика Келеријевог композиторског опуса јесте способност прилагођавања доминантим музичким стиловима и жанровима присутним у различитим европским регијама у којима је овај аутор боравио. Тако се током боравка у Венецији, Келери искључиво бавио писањем опера, на двору у Вирцбургу компоновао је ораторијуме, док се након посете Стокхолму и повратка у Касел, у потпуности посветио писању инструменталне музике. Келеријева камелеонска способност асимилације нових тенденција у музици, приметна у његовом брзом прихватању елемената који ће наговестити стил високе класике, очигледна је у збирци Шест нових симфонија објављеној 1751. године. Уколико се хронолошки посматра свих седам симфонија из ове збирке, уочава се постепено напуштање традиционалних тоналних односа између ставова као и застарелих барокних формалних образаца. Лагани став из сфере паралелног молског тоналитета постепено премешта се у субдоминантни дурски тоналитет, док се окоштала барокна, троставачна структура циклуса, у каснијим делима нарушава увођењем четвртог, играчког става. На тај начин Келери ствара хибридна дела карактеристична за прелазни период у музици 18. века - у том споју старог и новог, он проналази баланс између конвенције и иновације, изнутра оживљавајући старе структуре и прекривајући их рафинисаним музичким материјалом који недвосмислено указује на будуће линије развоја високог класичног стила.

Уредница емисије Ивана Неимаревић.