Алберто Хинастера: Музика за балет "Панамби"

Хинастера припада оној значајној генерацији јужно-америчких композитора који су током првих деценија прошлог века својим високим уметничким дометима омогућили одлучујући продор латиноамеричке музике на светску музичку сцену. Чврста веза традиционалних музичких идиома и савременог уметничког израза, уочљива у стваралаштву најзначајнијих јужноамеричког аутора овог раздобља, током тридесетих година постепено је постајала предмет све већег интересовања композитора и извођача из северноамеричког и европског културног круга. То је био случај и са музиком за балет Панамби, која је доживљена као откриће пригодом премијерног извођења у коме су учествовали и северноамерички уметници. Балет је настао у време ауторовог интензивног интересовања за аргентинске и јужноамеричке музичке корене, првенствено за музику претколумбовског периода.

Заједно са Ревуелтасовом Сенсимајом, Чавезовом Индијанском симфонијом и Вила-Лобосовом Амазонијом, Хинастерин балет Панамби, улази у круг такозваних „великих дела" инспирисаних аутохтоном јужноамеричком музичком традицијом која ће широко светско признање добити у деценијама после окончања Другог светског рата. Успех балета Панамби мерљив је како националним, тако и интернационалним наградама које су уследиле одмах после премијере дела. За његову међунарону афирмацију превасходно је била заслужна балетска трупа Амерички балетски караван којим је руководио Линколн Кристин, а која је дело премијерно и извела маја 1943. године у театру Колон у Буенос Ајресу, у којем је шест година раније музика овог балета први пут била изведена као концертна свита када је дириговао Хуан Хозе Кастро. Изузетан успех који је сценска поставка дела изазвала, како међу аргентинском публиком, тако и на међународној сцени, утицао је на то да Алберто Хинастера буде окарактерисан као највећи аргентински композитор средине двадесетог века. Поред Импресија са Пуне, дела инспирисаног културом древних Инка, као Хинастерино најзначајније остварење из овог стваралачког периода издваја се управо балет Панамби у којем је аутор покушао да промовише аутентични национални звук, инкорпорирајући у њега неке своје раније музичке скице инспирисане музичким „примитивизмом" и „индијанизмом" као позитивним вредностима. Балет, који носи поднаслов Кореографска легенда, и који је због свог значаја за даљи Хинастерин уметнички развој аутора понело ознаку опус 1, заснован је на романтичној легенди о љубави и магији Гуарани Индијанаца који су некада насељавали планинска подручја северне Аргентине. Сценарио за балет је написао Феликс Ерико.

Музика за балет Панамби открива неке од значајних утицаја који су обликовали Хинастерин музички израз током тридесетих година XX века, пре свега утицаје Фаље, Стравинског, Дебисија и Бартока. Ипак, оно што је важније од чињенице да се музички елементи ових композитора могу пронаћи у самој партитури, јесте опредељење, тада младог, композитора да свој израз чврсто повеже са националним музичким наслеђем, што је било од великог значаја за успостављање аргентинског националног стила у уметничкој музици тог раздобља. Концепт играчких секвенци из којих је, у формалном смислу, изграђена целина дела, нарочито добро кореспондира са карактером саме музике која се својим далеким реминисценцијама на мистичност древних ритуалних игри не остварује у тематском или каквом другом континуитету, већ у низању кратких међусобно контрастних музичких одломака. У том смислу, као специфичан музички образац успостављен је поларитет између енергичних, ритмичних, снажних мотива иза којих следе пасторални, имперсионистички обојени музички одломци, скрјабиновске провенијенције, нарочито у завршном делу балета. Такође, треба напоменути да су музичка сликања магичних феномена и ноћи Хинастеру често водила ка апстрактним музичким решењима ослобођеним тематизма, тоналне основе, па и ритмичке структуре.      

Аутор емисије и уводног есеја Стефан Цветковић.