Велики интерпретатори – Мецосопран Вивика Жено

Ова америчка уметница, школовала се на универзитету Индијана у класама Николе Роси-Леменија и Вирџиније Зеани, а потом усавршавала код више цењених соло певача, од којих је, по речима саме уметнице, Клаудија Пинци остварила највећи утицај на њен извођачки стил и уметнички развој. Своју професионалну афирмацију, Жено је започела првенствено тумачећи улоге у Росинијевим операма, међу којима су нарочиту пажњу током деведесетих година прошлог века привукле њене интерпретације Розине из Севиљског берберина, Изабеле из Италијанке у Алжиру и Анђелине из Пепељуге. Вивика Жено је стекла епитет једног од најсугестивнијих извођача Росинијевог репертоара, што јој је омогућило наступе на највећим оперским сценама широм Сједињених Држава, попут сцена Метрополитен опере, затим опера у Сан Франциску, Даласу, Сијетлу, Питсбургу и другим, на којима је остварила укупно више од две стотине наступа. Жено је почетком протекле деценије начинила значајан заокрет у својој уметничкој каријери посвећујући се све више барокној музици која убрзо постаје ново тежиште њеног репертоара. Улога јунакиње у опери Арминио Георга Фридриха Хендла била је њен први искорак у поље барокне опере, где шири постојећи репертоар делима мање извођених композитора попут Рикарда Броскија, Јохана Адолфа Хасеа. Албум Пиротехника из 2005. године, који је посвећен делима Антонија Вивалдија, понео је номинацију за престижну награду Греми. Из данашње перспективе о Вивики Жено се стога, у подједнакој мери говори као о великој интерпретаторки како Росинијевих, тако и дела барокних мајстора. 

Међу бројним позитивним карактеристикама њеног уметничког израза, критика посебно издваја врстан осећај за стилски аутентично обликовање партитуре. То није само последица сувереног владања вокалном техником коју Жено поседује, већ природне и спонтане музикалности и префињеног сензибилитета који нарочито долазе до изражаја у импровизационим елементима интерпретације барокне музике.

Аутор емисије Стефан Цветковић.