Берлиоз: Свечана миса

Ово остварење, Берлиоз је компоновао 1824. године као двадесетогодишњак, док је, према жељи своје породице, студирао медицину у Паризу. Уз велику подршку свог ментора - композитора Жан-Франсоа ле Сера, Берлиоз је приступио овом делу са потпуном посвећеношћу, те компоновао обимну 13-ставачну мису која је укључивала и изузетно комплексне деонице за солисте - сопран, тенор и баритон. Уз бројне потешкоће које су пратиле припреме за премијеру, дело је изведено јула 1825. године у Паризу, и наишло на добар пријем како код публике тако и код критике.

Ипак, за Берлиозовог живота, Свечана миса је изведена свега неколико пута, а композитор је спречио њено објављивање, и - како је забележио у својим Мемоарима - чврсто је одлучио да запали партитуру. Дуго се веровало да је управо то и учинио, све док она није пронађена у једној цркви у Антверпену 1991. године. На њој је стајала посвета: Партитуру ове Мисе, добио сам као успомену на једно давно и дуго пријатељство, које ме је везивало за Берлиоза. У потпису је стајала 1835. година, и име Антоана Бесема, белгијског виолинисте и композитора, који је са Берлиозом студирао на Париском конзерваторијуму.

Иако никад није објавио партитуру Мисе, Берлиоз је велики део музичког материјала искористио за низ остварења која су уследила: Тако је тему из става Кирије искористио у Фантастичној симфонији, Реквијему и драмској легенди Фаустово проклетсво. Музику из Глорије 'пренео' је у увертиру Римски карневал и оперу Бенвенуто Челини, док се на почетној теми одсека Грациас темељи став Сцене у пољу, такође из Фантастичне симфоније.

Прво 'поновно' извођење Свечане мисе, после 1827. године када је дириговао сам Берлиоз, десило се тек 166 година касније и то 1993. у Бремену, под управом Џона Елиота Гардинера.   

Ауторка емисије Светлана Матовић.