Мајстори барока

Овај италијански композитор, песник и сликар, рођен је у Фиренци 1681. године, али је своју каријеру везао за Рим, где је дошао са 11 година када је постао члан Удружења Свете Чечилије. Његов учитељ је био Ђовани Бонончини, а прве индикације о Валентинијевој активности као виолинисте проналазимо 1694. године. Ипак, тек у првој деценији XVIII века се Валентинијево име, уз навођење надимка Страчончино - Мали одрпанко, појављује са већом учесталошћу на списку извођача који су редовно наступали у Риму и чији су зашитници били римски принчеви и кардинали.

Између 1701. и 1714. године Валентини је објавио седам збирки инструменталних композиција, компоновао је више ораторијума и кантата које су данас изгубљене. Све до публиковања опуса 7, 1710. године, Валентини није успео да себи осигура сталног мецену или место при некој институција, али управо због великог опуса који је био у циркулацији постаје све траженији аутор. Исте године постаје вођа кончертина при француској цркви у Риму Сан Луиђи деи Франчези, где наслеђује Арканђела Корелија на месту директора оркестра. Од тога доба Валентини добија послове у великом броју цркава и инстуција у Риму, попут цркве Санта Марија Мађоре или Санта Марија Мадалена. Сам Корели, иако остарео и болестан, био је зачуђен, а касније и огорчен великим успехом млађег колеге, те је свој став изгледа пренео и на своје ученике попут Ђеминијанија који су давали негативна мишљења о Валентинију. Стога је, заслугом енглеског музичког писца са краја XVIII века и Ђеминијанијевог позананика Чарлса Барнија, дошло до сврставања Валентинија у ранг епигона Корелијевог стила. Па ипак, Валентинијев углед као композитора и виолинисте допринео је да буде изабран за члана Аркадијске академије под именом Еуђинаспе Леупинто, као један од ретких музичара. Преминуо је у Риму око 1753. године.

У протекле три деценије започиње обнова интереосавања за Валентинијев опус и покушај његове критичке контекстуализације. Оно што карактерише Валентинијеву инструменталну музику је са једне стране, оригиналност и иноваторство, а са друге невољност да се ослободи Корелијевог модела. Ипак, наслови његових збирки попут Бизарности, Музичке фантазије, Идеје, Хармонски одмори - као и понекада потпуно слободни карактер комада - говоре о томе да је Валентини хтео да понуди алтернативни стилски свет корелијевској матрици. Музика Ђузепа Валентинија је производ јаке и индивидуалне стваралачке личности, те се последњих година улажу напори да се исправи потцењивачки став Чарлса Барнија који је оценио да су Валентинијева дела пала у заборав без икаквих последица за публику или неправде према аутору.

Емисију уређује Ксенија Стевановић.