Опере – Ђузепе Верди: Ернани

Ернани је пета Вердијева опера коју је поручио театар Ле Фениче у Венецији после успеха његових опера Набуко и Ломбардијци. Верди је добио изузетно повољне услове за рад - добар хонорар, могућност да сам бира певаче, као и сиже. Одушевивши се позоришним комадом Ернани Виктора Игоа, композитор је убедио либретисту Франческа Марију Пјавеа да се посвете раду на овој причи која је са собом носила дозу политичког ризика у контексту тадашњих прилика у Италији. Пјаве је био у том тренутку релативно неискусан либретиста, те је Верди имао активну улогу у уобличавању текстуалног предлошка, инсистирајући да насловну улогу треба да пева тенор, а не контраалт како је било предвиђено. Премијера која је уприличена 9. марта 1844. године била је изузетни успех. Популарност опере је била толика да је у наредним годинама постављана широм земље. Верди се противио променама паритуре и убацивању нових нумера што је била оперска пракса тог доба. Једино је на молбу Росинија, који је заступао тенора Иванова, написао арију са хором за Ернанија која представља алтернативни завршетак другог чина опере.

Сиже опере третира љубавни четвороугао који се дешава у ренесансној Шпанији. У лепу Елвиру заљубљен је старији племић Силва, млади разбојник Ернани, али и сам шпански краљ Дон Карло. Вези између Ернанија и Елвире, тако прете двојица супарника, а када Дон Карло отима девојку, Силва и разбојник склапају пакт како би је ослободили. Цена њиховог савезништва је Ернанијев живот, који он даје као залог за Силвину помоћ. Када Дон Карло бива изабран за Светог римског цара, ношен својим политичким тријумфом одриче се Елвире и даје њену руку Ернанију. Тада се Силва позива на паклени договор, он тражи да Ернани испуни свој део погодбе. Разбојник се пробада бодежом и умире на рукама своје вољене.

Емисију уређује Ксенија Стевановић.