Арто и последице – Милорад Беланчић: Окрутност, сцена и смрт

У уводу своје расправе Беланчић пише:

На савременој артистичкој сцени има превише тога што би могло да се назове неодређеним, случајним и произвољним. У томе, ипак, нема ничег „страшног", јер и сама неодређеност стоји у функцији ослобађања од традиционалне артистичке ригидности у раду, понашању и вредновању. Али, у једном тренутку претерана количина произвољности може да и сама постане ригидна. Ако је у неким временима уметничким просеком господарила крута конвенционалност, данас, чини се, господарску улогу преузима на себе слобода сведена на разобручену приватност. И то је сада ситуација у којој постају актуелне извесне контра-стратегије. Реч је о појмовима блиским појму окрутности, којег у изоштреном облику први пут налазимо у делу Антонина Артоа.

Појам окрутности је данас од изузетне важности за глобално, стратешко усмерење уметности. Без обзира на то што је он помало заборављен, прекривен прашином лагодне произвољности (Лиотар би рекао постмодерне опуштености), а у тим координатама се креће већина онога што се сада појављује на сцени арта, ипак сâм налог естетске окрутности није могао да се потпуно потисне.

Окрутност је и даље ту, на сцени, ако никако другачије онда као оно што недостаје. Филозоф уметности је принуђен да, бар у једном тренутку, о свом предмету размишља почев од значајних консеквенци овог недостатка, дакле, почев од самог губитка окрутности. Зато, да бисмо видели шта је ту уопште изгубљено неопходно је вратити се Артоу и његовом „изворном" схватању окрутности.

(Емисије су на програму: четвртак, 1. септембар у 22:10; петак, 2. септембар у 22:50; субота, 3. септембар у 22:30 сати.)