Први преводи - Ален: О срећи

У предговору будуће књиге стоји, између осталог: „У сваком погледу, Ален припада породици универзалистичких мислилаца. Разум се код њега обраћа свима, односно свим нивоима људскости у свакоме човеку. Толико је дубока демократичност тог човека и његовог дела, које се, полазећи од једнакости (која не подразумева идентичност) потреба отвара према једнакости услова, и не признаје никакву хијерархизацију осим оне унутар јединке, коју врши сама та јединка. А то је оно што је од студента републиканског универзитета, који су основали Лашелије и други будни духови, морало начинити великог писца француске традиције."

Ален је четрдесет година (1892-1933) радио као гимназијски професор филозофије, остварујући велики утицај на младе. Политичке страсти и беда странчарења (афера Драјфус, одвајање цркве од државе итд.) увели су га  у новинарство, где је испекао занат писца и пронашао оригиналну форму својих есеја, који су свакодневно објављивани у Руанској депеши од 1906. до 1914, а од 1921. до 1936. у Слободним темама. Када је 1914.  почео рат, против којег никада није престао да се ангажује, пријавио се као добровољац. Прве од многобројних књига написао је на фронту. „Његов опус, од Марса или разматрања о рату и Система лепих уметности до Бога, подробно приказује човека (Идеје и епохе), доноси продорну егзистенцијалну анализу (Разговори на обали мора), развијајући се као оригиналан и постојан филозофски пројект. Биће корисно да то имамо у виду док читамо ову књигу. Наиме, бистроока мудрост ових есеја, које Ален, у датим околностима, посвећује човековој вештини да буде срећан, не почива на морализму, него првенствено на филозофији."

Уредник циклуса: Ђура Војновић.