Филозофска истраживања - Александар Добријевић

Етички контрактуализам Томаса М. Скенлона, изложен у књизи Шта дугујемо једни другима, почива на тези о фрагментацији морала, преузетој од Томаса Нејгела, на разликовању уже и шире моралности. У оквиру Скенлонове теорије, фраза шта дугујемо једни другима, ужа моралност и контрактуализам јесу синоними за ону област међуљудских односа која се може анализирати у терминима исправног/неисправног. За овај домен претпоставља се да поседује јединство како нормативног садржаја, тако и мотивационих компоненти. Насупрот томе, за сферу шире моралности може се рећи да обухвата и оне аспекте људског деловања који се не могу анализирати путем поменуте дистинкције (пријатељство, родитељство, сексуалност, развијање талената, идеали моралне чистоте и части).

Скенлон претпоставља да је, када је реч о домену уже моралности, могуће препознати повреду онога што дугујемо једни другима, и то помоћу контрактуалистичке формуле, према којој је "поступак неисправан уколико би његово извршење под датим околностима искључивало било који скуп принципа за опште регулисање понашања које нико не би могао разложно да одбаци као основу обавештене, неизнуђене опште сагласности". Разматрајући примену ове формуле, Александар Добријевић анализира основне појмове који се јављају у њеним различитим варијацијама (неисправност, оправдивост, разложност, разложна одбацивост), и ова анализа утолико је значајнија ако имамо у виду да се поменути појмови унутар Скенлонове теорије понекад преклапају до међусобног неразликовања. Свака од варијација, међутим, не може се схватити као формални, већ као супстантивни императив који је у функцији контрактуалистичког идеала реципрочног оправдања ("до тврдње да је неки поступак неисправан доспева се само у светлу суда који се тиче компаративне снаге сукобљених разлога", док се исправно схвата као оно чему нико не би могао да приговори у хипотетичком уговорном контексту).

Скенлон наглашава да разлози за одбацивање одређеног поступка морају бити персонални (нужно повезани са интересима индивидуа), из чега следи да не-људски свет (уметничка дела, тропске шуме, животиње, трајно оштећена бића...) можемо вредновати само индиректно, путем његовог удела у искуствима разложних делатника. Морални статус могу имати само стране које трагају за међусобном сагласношћу, те имамо дужности према другим особама због њихове способности да делају у складу са властитом концепцијом разлога.

По мишљењу Александра Добријевића, Скенлонов етички контрактуализам захтева ревизију, јер његова структура "независно од односа према домену шире моралности, није толико чврста да би се за њу могло рећи како представља суверену територију морала". Аутор указује и на потребу за конзистентнијим обликом контрактуалистичке формуле, којим би се избегле њене варијације. Оваквом ревизијом избегло би се дефинисање контрактуализма у супстантивним терминима, па би се он морао сврстати "у неку врсту кантовске теорије, што Скенлон, међутим, и даље одбија да прихвати".

Ауторка циклуса: Ана Петковић.