Грамофонија

За разлику од плоча са симфонијским остварењима које смо представљали у претходним емисијама овог циклуса, овај пут чућете врхунске записе композиција камерног жанра, који су уврштени у ову колекцију. Бележење малих састава на виниле је за сниматеље и продуценте посебно захтеван посао, будући да се мора посебна пажња посветити сваком инструменту понаособ, у складу са улогом коју има у делу, насупрот оркестарским композицијама у којима се ова пажња усмерава пре свега на групе у ансамблу и њихове међусобне односе. На плочи коју вечерас слушате представљена су два типа квартета - састав различитих инструмената у случају Елиота и монохроматски гудачкки квартет у случају Шапира.

Снимак композиције Елиотa Картера испољава тенденцију да се сваком инстументу у звучној слици одреди подручје јављања, те, како је реч о моно запису, читав акустички профил дела је продуциран попут геометријске перспективе - звучни спектар се од слушаоца ка извору звука сужава. При том је остављена могућност да се чиниоци те перспективе мењају, те се у току дела флаута, обоа и виолончело смењују на својим позицијама. Чембало, ипак, током целог дела остаје у улози најудаљеније тачке звучног пејзажа.

Насупрот Сонати, Гудачки квартет Харолда Шапира захтева продуцентски захват сличнији снимању оркестра. С друге стране, ни у овом случају нису запостављене особености инструмената који чине овај састав, али су оне укључене у слику целине и јављају се као њен део у коме се укупност снимка огледа. Тако, овде се може говорити о аналогији са „сфуматом", будући да се дубина снимка не огледа у слушном диференцирању инструмената већ у преливању финих нијанси гудачког корпуса. На појединим местима, нарочито оним мирнијег карактера и полифоне структуре, чини се да су сниматељи настојали да око сваког канала оставе међу-простор у коме се аликвоте инструмената слободно мешају, чиме племенити тон гудача долази до изражаја.

Аутор емисије је Милан Милојковић