Музика 20. века

Луиђи Ноно је рођен у Венецији 1924. године. У периоду од 1943. до 1945. године студирао је композицију код Ђанфранческа Малипјера на Конзерваторијуму у родном граду. С посебном пажњом проучавао је вокалну полифонију, мадригалску традицију, али и музику композитора Друге бечке школе, те остварења Беле Бартока и Игора Стравинског. Године 1948. похађао је курс код диригента Хермана Шерхена који му постаје ментор и са којим у наредним годинама анализира композиционе технике Баха, Бетовена, Шенберга и Веберна. По Шерхеновој препоруци одлази у летњу школу у Дармштату 1950. године где је студирао композицију код Вареза. Неколико година касније, Ноно је у овој школи постао један од предавача и уз Булеза и Штокхаузена један од водећих авангардних композитора Европе.

Нонова поетика није се формирала само кроз контакте са музичарима, већ и кроз сарадњу са сликарима, проучавањем театарских остварења Мејерхолда и Пискатора, док је инспирацију црпео и из филозофских и политичких мисли Грамшија и Сартра, те поезије Лорке, Неруде и Унгаретија. Његов социјални и политички ангажман био је очигледан, а од 1952. године био је члан Комунистичке партије Италије. Текстови које је користио у својим композицијама рефлектовали су политичку ситуацију тог времена: његова дела су била чврсто утемељена у окружењу у којем су настајала и била су нека врста историјских докумената. Премијера његове композиције Intolleranza у Венецији 1961. године, изазвала је бурне реакције јер је дело указивало на бројне друштвене проблеме: расистичку нетрпељивост, фашистичко насиље, експлоатацију радничке класе, борбу за слободу и самосталност земаља у развоју. Током осамдесетих година његово стваралаштво добија интимнију ноту. Социјалне теме и даље су биле предмет његових дела, али се њима више није бавио на документарном, већ на апстрактном и личном нивоу. Нонов опус је обиман и садржи велики број вокалних дела. Умро је 1990. године.

Уредница емисије је Бранка Поповић.