Слободан Дивјак: Од марксизма до либерализма

Објашњавајући сопствено филозофско становиште, Дивјак каже да је у првој фази свог теоријског развоја припадао струји такозваног антидогматског марксизма јер је, између осталог, био уверен у то да је Марксова концепција спојива са радикалним индивидуализмом. Штавише, да би реализација те концепције довела до услова под којима је могућ највећи степен индивидуалних слобода. Међутим, „и сам развој историјских догађаја и само моје све веће и веће удубљивање у филозофску литературу окретали су ме ка закључку да Марксова концепција заправо не пружа институционалне гаранције за индивидуалну слободу, тј. да она није тек критика грађанског права и грађанске државе, већ да је, у суштини, критика права као таквог и државе као такве."

Стога је Дивјак, како истиче, своју пажњу усмерио пре свега ка промишљању проблема институционалних гаранција за индивидуалне слободе, као и „веза између датих филозофских концепција, њихових темељних принципа и институционалног аранжмана који се из тих концепција може извести", а такав приступ „није био, а није ни сада баш распрострањен у нашој теорији".

У свом излагању, он наводи разлоге за уверење да метафизика као таква не пружа институционалне гаранције индивидуалним слободама. Притом, као критичко у односу на Платона,  унутар традиционалне филозофије издваја и Аристотелово схватање природе нормативног поретка. Ипак, „и по метафизичком и по Аристотеловом схватању моралне и правне норме имају своје утемељење у самоме бићу", с тим што је, по Аристотелу, то утемељење „у друштвеном процесу који је прожет одговарајућим културним традицијама".

Први који су изложили радикалној критици обе ове струје јесу филозофи природног права, међу које спадају и Лок и Кант. Они су „утемељивачи модерног приступа нормативном поретку или, ако се хоће, утемељивачи либерализма". Шта је бит њихове критике Дивјак показује разматрајући Кантову концепцију нормативног поретка, коју је овај најсистематичније изложио у „Критици практичног ума".

У метафизичком и, условно речено, аристотеловском приступу „само супстанцијално добро увек претходи индивидуалним правима; оно не може бити ствар избора. Појединци немају право да се опредељују за или против тога добра, јер оно је у темељу самих тих норми. Кант, међутим, преобрће ствар - овде индивидуална права претходе супстанцијалном добру, што значи да појединци могу да бирају између различитих концепција супстанцијалног добра. Тиме се успоставља примат индивидуалних права над супстанцијалним добром." Такво становиште Дивјак назива деонтолошким либерализмом - „те норме су деонтолошке зато што нису онтолошки детерминисане, и ту је тај... коперникански обрт" - и на њему гради сопствено теоријско уверење, разликујући га критички и од метафизичког и од постмодернистичког.