Будућност религије – Сантјаго Забала

Сантјаго Забала је приређивач књиге Будућност религије  у којој Ричард Рорти и Ђани Ватимо износе своје ставове о питању религије. Забала у свом уводном тексту подсећа да смо данас сведоци распадања филозофских теорија као што су позитивистички сцијентизам и марксизам који су „сматрали да су дефинитивно ликвидирали религију". После модерности, нема чврстог филозофског разлога нити да се буде атеиста који одбацује религију нити да се буде теиста који одбацује науку: деконструкција метафизике припремила је темељ за културу у којем нема оних дуализама који су карактерисали нашу западну традицију. У постмодерном стању, вера, која се није више обликовала према платоновској слици непокретног Бога, апсорбовала је ове дуализме не проналазећи у њима било који разлог за сукобљавање, сматра Забала.

Аутор истиче да текст и разговор који чине ову књигу скицирају мапу вере без виђења и, што је најважније, без представе метафизичког Бога. Рортијев текст Антиклерикализам и атеизам, објашњава сада, на крају метафизике, да бити религиозан не значи више зависност од посебно опажљивих појава које се сматрају интуитивно очигледним. Детаљно коментаришући Ватимову књгу Веровање, Рорти запажа да се објективна метафизика расточила са мишљу која идентификује истину бића са манипулативношћу предмета науке: пут за једну антиесенцијалистичку религију био је коначно отворен. Текст Ђани Ватима, Доба интерпретације, почиње са показивањем како херменеутика мења стварност ствари, историзовањем филозофије и у потуности укидајући разлику између природних и друштвених наука. Херменеутика постаје прави израз историјске егзистенције у времену краја метафизике, пошто она потврђује да теза да „не постоје чињенице, већ само интерпретације" јесте и сама интерпретација. Према Ватиму, до овог увиђања дошло се захваљујући делимично хришћанству, које је увело у свет принцип интериорности, свођењем искуства објективне стварности на искуство „слушања порука и интерпретирање порука"; ова херменеутизација филозофије ослободила је религију од метафизике у тренутку када је поистоветила смрт Бога, коју је објавио Ниче, са смрћу Христа на крсту описаном у јеванђељима. Уколико данас још увек верујемо у спаситељски значај ове смрти, то је због тога што смо о томе читали у Светом писму, а сигурно не због тога што поседујемо објективне доказе о историјској чињеници васкрсења. Позивајући се на Крочеа, Ватимо закључује опаском да је Рортијев антифундаментални прагматизам и сам једино могућ због тога што живимо у друштву које има своје корене у библијској поруци. Прагматизам и херменеутика постале су филозофије које су у стању да иду с оне стране метафизичког Логоса, ка култури дијалога који више није руковођен трагањем за истином".

Текстове Ричарда Рортија Антиклерикализам и атеизам и Ђанија Ватима Доба интерпретације, емитоваћемо у оквиру овог циклуса. Књига Будућност религије биће објављена у издању Албатрос Плус-а.

Уредница циклуса Оливера Нушић