Композиције Кристофа Вилибалда Глука и Томаза Траете

Овај балет су осмислили либретиста Ранијери де Калцабиђи, кореограф Гаспаро Анђолини и композитор Кристоф Вилибалд Глук. Радња балета Дон Жуан заснована је на истоименој драми Молијера из 1665 године, која представља једно од основних исходишта мита о Дон Жуану у европској литератури. У овој причи пратимо главног протагонисту на путу од двобоја у коме је починио убиство, до силаска у пакао, што је казна за његове земаљске грехе. Радња балета смештена је у Мадрид, где се Дон Жуан удвара Дона Елвири серенадом испод њеног балкона, да би се затим обрео у двобоју са њеним оцем, комтуром, кога смртно рањава. Гозбу коју је након тога Дон Жуан приредио за своје пријатеље прекида посета Каменог госта, статуе погинулог комтура. Коначно, у трећем чину балета осликан је сукоб ова два лика: Дон Жуан долази на гробље у посету Каменом госту који га суочава са његовим гресима и казном која га чека.

Девет година након балета Дон Жуан, 1770. године премијерно је у бечком Бургтеатру изведена Глукова опера Парис и Хелена, последња у низу од три такозване реформисане опере на којима је Глук радио заједно са либретистом Ранијеријем де Калцабиђијем. Овога пута, међутим, кореографија за екстензивне балетске нумере није била поверена Гаспару Анђолинију, већ његовом највећем супарнику на пољу пантомимског балета, Жан-Жоржу Новеру. Радња опере говори о почетку љубави Париса и Хелене и прати Париса након његовог суда о лепоти богиња, када је Афродити дао предност над Атеном и Хером, до тренутка када ће са Хеленом од Спарте запловити пут Троје. Балетске нумере имају посебно значајну улогу у првом чину опере који је смештен на обали недалеко од Спарте, где су се искрцали Парис и Тројанци.

У периоду од 1766. до 1772. године кореограф Гаспаро Анђолини био је ангажован на двору Катарине Велике у Санкт Петербургу. Анђолини је ту имао прилику да ради са чувеним италијанским композиторима попут Балдасареа Галупија и Томаза Траете. Године 1772, Траета и либретиста Марко Колтелини поставили су оперу Антигона, која се сматра једним од врхунаца традиције реформисане опере серије. У реформи италијанске озбиљне опере плес је заузимао значајно место, а балети који су приказивани између и након чинова опере тематски су повезивани са самом опером. Посебно запажено место имао је балет који је следио након последњег, трећег чина опере, јер је у њему алегоријски потврђивано често изненадно разрешење драме. У опери Антигона након расплета следи „прослава којом се завршава представа" и у њој се комбинују балетске, хорске нумере и кратки ансамбли, са опсежном завршном играчком чаконом.

Уредник емисије Срђан Атанасовски