Владимир Гвозден: Острва победног уметничког смисла?

Потреба за ,,свеобухватном естетизацијом друштва" у периоду између два светска рата, где ,,лепота не би била само подручје деловања уметника, већ би прожимала и јавни рад, занатство и индустрију", ослања са на две врсте претпоставки модернистичке естетике: на уверењу да је естетски суд подложан побољшавању, обучавању и, сходно томе, извесној врсти објективности, као и на претпоставци да индивидуална уметничка дела могу да утичу на друштвене вредности и норме. Схваћена на овај начин, уметност полази од појединца да би створила колектив, дезинтегрисан услед ратних катастрофа и поратног стања кризе.

Зато се путопис природно намеће као ,,жанр који у међуратном периоду може да донесе и писцима и читаоцима симболичку добит. При том, цена његове производње је, у односу на друге књижевне жанрове, посебно у односу на роман, релативно мала, јер је мала зависност од дужине производног циклуса и лако налази место не само у књижевним часописима, већ и у најпопуларнијем медију раздобља: у дневним новинама."

За путопис се може рећи да заузима амфиболичко место између хетерономије и аутономије књижевног поља, јер је услов његовог постојања стварно путовање, али ова актуелност се, у циљу естетизације стварности, допуњује дискурсима других области (есејистика, књижевна историја и критика, лирско надахнуће, историографија...). Прожимајући путописне текстове, ови дискурси чине њихову структуру хетерогеном, па је тако аутономија путописа као жанра незамислива без ове хетерономије.

Уредница емисије Ана Петковић.