Композиције Ђаћинта Шелсија

Овај уметник рођен 1905. године, потиче из аристократске породице са југа Италије. Иако је имао мало формалног музичког образовања, данас се убраја међу најзначајније ствараоце прошлог века. Његова рана дела, настала под утицајем остварења Албана Берга и Александра Скрјабина, краси интересовање за већ устаљене формалне обрасце попут фуге или варијација, додекафонску технику и разне методе неокласичног стила.

Композиције настале у зрелој стваралачкој фази обележава концентрација на један тон, као и беспрекорна техника и осећај за формално обликовање музичког тока. Мотиви засновани на једном тону елаборирани су кроз микротонална сенчења, различита хармонска окружења и варирања тембра и динамике. Фокус на један тон и интензификација снаге тог једног тона резутат је понајвише Шелсијевог проучавања источне, посебно индијске музике.

Након 1952. године, а после краћег затишја у стварању, Шелси се вратио компоновању пишући управо за клавир, инструмент који је изузетно добро свирао. Настало је тада неколико свита и низ разноликих клавирских комада. Композиције су базиране на репетитивним мотивима који су водили до стварања остинатних формација базираних на кластерима и суптилним хармонским променама. Као контраст појављају се мирни, једва чујни одсеци засновани првенствено на ефекту резонанце. У формалном погледу велики значај имају звучно-формалне симетрије које поштују правила златног пресека. 

Шелсијеве клавирске композиције изводи пијаниста Маркус Хинтерхаузер.

Ауторка емисије Бранка Поповић.