Ораторијум – Јохан Јозеф Фукс: Тријумф вере

Ове године, пак, навршава се и 370. година од Фускове смрти, а та 1741. година се сматра крајем барокне епохе у Аустрији.

На концерту одржаном у величанстевном здању барокне опатије Мелк у Аустрији учествовали су ансамбл Келнска академије под управом Михаела Александера Виленса.

У солистичким деоницама чућете сопране Габриеле Хирдајс као Небеску љубав и Ники Кенеди, као Невиност, потом алт Урсулу Ајтингер која персонификује Веру, тенора Јоханеса Вајса као Земљску љубав и баса Стивена Меклауда који представља Раздобље.

Јохан Јозеф Фукс је своје образовање започео у Грацу, да би га наставио у Инголштату на језуитском универзитету, где је поред музике студирао и право, логику и језике. Ова знања ће допринети његовом каснијем руковођењу дворском капелом у Бечу.

На почетку каријере Јохан Фукс је био оргуљаш у малим градовима, да би око 1696. године добио службу у бечкој Шотенкирхе. Врло је тешко објанисти како је Фукс напредовао од провинцијског музичара до главног дворског капелника, те су готово сви Фуксови биографи цитирали псуедо-митолошку причу Јохана Шлебеа из 1745. године. Ова забелешка говори о томе да је композитор привукао пажњу цара Леополда I својим мисама, док је био у служи неименованог мађарског бискупа. Цар је потом тражио да се једна од ових миса изведе у Бечу, где су је италијански дворски композитори дочекали на нож.

Када је друга Фускова миса изведена, али овај пут под маском «анонимног италијанског аутора», сви су били одушевљени. Због тога је цар, уз велико противљење италијанске фракције, дао Фуксу дворску службу.

Из ове «патриотске» приче музиколози су ипак извели факторафске податке: претпоставља се да је Фукс био у служби мађарског надбискупа Леополда фон Колониша са којим је највероватније путовао у Рим где је стекао знање дружећи се и учећи код познатих италијанских композитора. Тиме се објашњава италијански утицај на Фукскову музику који је заједно са другим дворским музичарима, попут Бонончинија почео да уводи елементе позног барока у музичке жанрове Хабсбуршког двора. Почетком XVII века цера је поставио Фукса за заменика каплемјастора катедрале Светог Стефана, да би по доласку на власт цара Карла VI, 1715. године композитор постао и главни капелмајстор царског двора.

Јохан Фукс је био активан на пољу педагогије, о чему сведочи једно од његових  теоријских дела - трактат Доктор Градус ад Парнасум из 1725. године. Међу његовим студентима били су Готлиб Муфат, Георг Вагензајл и Јан Дисмас Зеленка, а по сведочењу Карла Филипа Емануела Баха, његова отац Јохан Себастијан је убрајао Фукса међу савременике којима се највише дивио.

Емисију уређује Ксенија Стевановић