Новица Милић: Ренесансна књижевност

Опште место тумачења књижевности каже да је свака књижевност израз свога времена, чак и јаче: да је само она књижевност која црпе инспирацију из свога времена књижевност достојна тога имена. Бити у своме времену и своје време искористити услов је могућег трајања које надилази сопствену епоху. Ренесанса је, у том погледу, била изразито плодан период, а савремена читања ренесансних књижевних и филозофских текстова и данас побуђује једнаку, ако не и већу пажњу од оне која је била уприличена у доба ренесансе.

Тумачећи дела великих ликова тога доба, Новица Милић настоји да издвоји заједничке црте за оно што се назива ренесансом. Другим речима, шта је била сама со ренесансног доба, шта је оно заједничко Дантеу, Макијавелију, Еразму, Анселму од Кантерберија, Монтењу и Раблеу? Као одговор на питање шта је била ренесанса? познајемо општа места и лако ћемо одговорити да је реч о препороду човечанства после мрачног средњег века, да је то доба у којем је човек, по узору на античко доба, поново стекао супстанцију, да је услове слободе открио у самоме себи, те да сва ренесансна уметност говори управо о томе. И тај одговор је, наравно, тачан, али није још и довољан. Зато Новица Милић с једне стране подсећа на општа места нашег разумевања ренесансе, говори о општој друштвеној, политичкој и уметничкој клими тога доба, али кроз тумачења великих, највећих текстова, упућује и на специфичности које измичу неувежбаном погледу.

У својим тесктовима Милић се осврће на појаву схоластике, анализира домете теолошког мишљења, тумачи Дантеа, Макијавелија, Бокача, Монтења.

У четвртак, 21. априла емитоваћемо поглавље под називом Истине Макијавелија. 

Приредила Јасмина Арсеновић.