Историјски снимци - Ханс Пфицнер

Доживљавајући тренутке славе са бројним оркестрима широм Вајмарске републике, Пфицнер се вештином владања симфонијским медијем наметнуо грамофонском гиганту Полидору, који је на винилу забележио његова изузетна тумачења Шуманових симфонија са Берлинским државним оперским оркестром, 1925. и 1929. године. Оно што се уочава са првим тактовима Симфоније у бе дуру јесте да су фанфаре на почетку композиције унеколико измењене, међутим, током одвијања раскошне оркестарске саге, постаје јасно због чега је Пфицнерово диригентско умеће добило митску димензију.

Први снимак је знатно оштећен, али је у процесу дигитализације ремастерован и на њему се може осетити лакоћа којом Пфицнеров оркестар прелази преко захтевних деоница, те посвећеност свих чланова „вајању" оркестарског звука, који се препознаје како у камерним, тако и у тути одсецима.

Иако начињен само 4 године након снимка Прве симфоније, отисак Симфоније број 2 у це дуру је боље одолео процесу старења, те шума на снимку готово и да нема. Пуноћа оркестарског звука долази до изражаја, уз приметну артикулисаност односа између инструменталних група, чија је слојевитост и флексибилност уочљива нарочито у суптилним контрапунктским заплетима. На оваквим местима је меланхолични Шуманов лиризам дошао до свог веродостојног звучног еквивалента захваљујући минуциозности Пфицнеровог диригентског умећа, али и вештим Полидоровим продуцентима, који су на овим снимцима третманом гудача и дрвених дувача најавили патос „великих холивудских партитура" друге половине 30-их и 40-их година.