Музика антика – Дела Алесандра Стриђа

Алесандтро Стриђо је рођен око 1536. године као ванбрачни син, а потом и наследник племића из Мантове. Године 1559. обрео се на двору војводе Козима I Медичија у Фиренци где је био најбоље плаћени члан тамошњег оркестра. Његов високи социјални статус омогућио му је двоструку музичко-дипломатску каријеру, тако да је време делио између послова које је обављао за Медичијеве и одржавања породичних и дворских веза у Мантови. Његов син, који је носио исто име, ће касније бити либретиста прве Монтевердијеве опере Орфеј. Алесандро Стриђо је био пријатељ са Винченцом Галилеијем, али је његова припадност кругу Фирентинске камерате непотрвђена. У сваком случају овај композитор је био важан чинилац фирентинског музичког живота, заслужан за музику писану за бројне званичне догађаје у овом граду.

У емисији ћете чути мотет Ecce beatam lucem компонован за 40 гласова, који је по свему судећи први пут изведен у априлу 1561. године у фирентинској катедрали поводом посете двојице папских емисара кардинала Иполита Д'Естеа и језуитског теолога Дјега Лајнеза. Ово дело је имало значајан утицај на савременике. Сматра се де је Томас Талис био инспирисан да напише свој чувени мотет за 40 гласова Spem in alium управо због Стриђовог дела.

Прве забелешке о миси Ecco si beato giorno наилазимо 1567. године, када је Стриђо био на путовању чији је циљ био да новом цару Максимилијану II уручи своју композицију, као део плана Медичијевих да их цар подржи у њиховој тежњи да добију титулу надвојвода. После Брна где је дело предато цару, Стриђо је наставио свој пут у Минхен, где је миса изведена за Војводу Албрехта V, вероватно под руководством самог Орланда ди Ласа. Потом је Стриђо са својом мисом гостовао у Паризу, где су извођењу присуствовали млади краљ Шарл IX и његова мајка Катарина Медичи. Делу се потом губи траг, све док га пре неколико година у Паризу није открио музиколог Девит Морони. Прво извођење мисе било је на Промс фестивалу 2007. године. У њој се користи импресиван извођачки апарат, вероватно највећи у епохи ренесансе - писана је за 40 гласова, али последњи став Agnus dei користи чак 60 гласова подељених у пет група од по 12 деоница, остварујући прави климакс читаве композиције.

Представићемо и интермедије и мадригале Алесандра Стриђа. Посебно су интересантни они са политичком позадином који осветљавају Стриђову активност као дипломате. Чућете тако Нема друго осим овог мирисног трња у коме се градови Сијена, Фиренца и Рим поклањају Козиму Медичију и његовој моћи, потом Лутајућа мајко сваке љубави и племенитости који је посвећен краљици Елизабети II за време Стриђовог боравка на њеном двору, као и мадригал Непобеђени војводa целе Етрурије који слави освајање Козима Медичија града Сијене.

Емисију уређује Ксенија Стевановић