57. Међународна трибина композитора у Лисабону

Композиција немачког аутора Ханеса Зајдла Шта ме забрињава за четири тромбона, може се условно описати као ономатопеја композиторових мисли. Необичан камерни састав, Зајдл третира као својеврстан инструмент којим се неми ток мисли претвара у звучање, аналогно процесу људског говора. Међутим, уместо речи, композиторове идеје звуче као музички мотиви који се кроз време простиру наизглед неорганизовано, без јасне структуре значења, јављајући се само као ауторов емоционални упис у звучни простор. Тишина има важну структурну улогу будући да се поставља измедју интензивних емотивних ескалација, као период немог размишљања, оног које не долази до свог чулног заступника у звуку. Композициону технику у овом делу, Зајдл заснива на флексибилној интонацији тромбона, узимајући као полазиште могућност да се на овом инструменту опонаша интонација људског гласа, не само током говора, већ и у случајевима афективног реаговања. Хармонска структура композиције делује као резултат случајног сазвучја више мелодијских линија и ова спонтаност у многоме доприности ефекту који дело оставља на слушаоца. Међутим, сукцесија вертикалних тонских склопова је пажљиво усмерена управо ка симулацији насумичности, што постаје уочљиво у сегментима у којима је афектуозност подржана тоналним акордским прогресијама.

Друга композиција коју емитујемо, јесте остварење за гудачки оркестар и удараљке под називом Аурора, канадског композитора Жордана Нобла. Дело је инспирисано митовима и легендама разних народа о феномену Ауроре. Композитор је читаву тонску структуру реализовао медитативним комплексима звучања, која се током простирања постепено мењају. Троделност форме је разумљива у односу на динамизацију протока музичког времена, која се у почетном и завршном сегменту дешава успостављањем ненаметљиве споре пулсације. Она је у средишњем одсеку негирана звучним масивом, у коме тембралне и висинске промене не ремете сонорни континуитет. Током извођења, музичари шапућу реченице из легенди о Аурори, али веома тихо, како би се намерно нарушила разумљивост речи, те се оне доживеле као део акустичке целине композиције.

Композиција Летови за соло клавир, канадског аутора Мишела Гонвила, ослања се на месијановску идеју инкорпорирања цвркута птица у музичку структуру, али одражава сличност и са осталим аспектима Месијанове поетике, нарочито у погледу ритма и акордских склопова. У основи композиције се налази рад са мотивом, чије трансформације и понављања носе музички наратив. Форма дела је и у овом случају троделна, будући да претежно линеарни одсеци са симулацијом оглашавања птица, уоквирују сегмент доминантно акордске фактуре. У њему се, према речима аутора, мотив цвркута трансформише у звук звона.

У емисији МУЗИКА ВИВА ћемо представити и дело под називом Капсула прашине број 1 за живу електронику и удараљке, данског композитора Рунеа Глерупа. Музички кредо данског представника почива на сведености израза на ритмичку компоненту, те ригидном владању дистрибуцијом звучних догађаја на временској оси, изведеном елетронским путем. Глеруп у Капсули прашине временски фиксира перкусивне структуре, које су, свака за себе, уређене према извесној замисли, по којој се препознају приликом поновних јављања. Идентитети ових структура остају очувани током дела, док њихова сукцесија обликује својеврстан наратив, чији естетски ефекат почива на сукобу дигиталне надодређености дистрибуције звучних комплекса и живог произвођења самих звукова.

Уредник емисије Милан Милојковић