Џон Д. Клир: Зашто руски Јевреји нису били Kaisertreu?

Џон Клир у свом раду заступа тезу да није било ничега судбински предодређеног у томе што Јевреји нису постали лојални поданици династије Романов и њиховог Царства - „кајзертрој" попут хабзбуршких Јевреја. Руски империјални званичници, службеници Руске империје су у бројним приликама препознавали корисност улоге Јевреја у економском развоју Империје. Такође, они су увиђали могућност за раскидање веза између Јевреја и политички непоузданих Пољака, нарочито у спорним пограничним подручјима која су сачињавала Зону насељавања.

„Ова стратегија би укључивала слабљење основе пољске економске моћи - власништва над земљом - док би се Јеврејима давао већи економски опсег, нарочито могућност да добију имања која су Пољаци изгубили. Ово је била намера закона од 26. априла 1862." објашњава Клир. Руски државници, како они у центру тако и они у Зони, одабрали су да Јевреје сматрају искључиво економским савезницима Пољака, које су морали третирати са подједнаком суровошћу да би се постигао циљ „русификације". Пољаци и Јевреји, како аутор истиче, постали су неодвојиво повезани у званичном мишљењу као колективна анти-руска снага. Ова веза се проширила на представљање Јевреја као дела револуционарног покрета упереног против владе, много пре него што је постојала објективна основа за ову тврдњу. Последице ових веровања могу се пронаћи у низу руских закона који су се тицали Јевреја.

Јудеофобни менталитет империјалне владе створио је услове који су активно охрабривали прелазак Јевреја у политичку опозицију - било револуционарну или „буржоаску". Чак и покрет попут ционизма, који је могао да обезбеди безопасни сигурносни вентил, морао је да делује под сумњичавим оком власти. Периоди насилних промена, као што је револуција из 1905, доносили су мало користи Јеврејима, јер је држава покушавала да их изузме из свих генерализованих права која су била нуђена свим другим грађанима (наравно, увек искључујући Пољаке). „Антијеврејске погроме, који су унаказили ту еру, цар је посматрао као израз подршке његовом режиму. Ово је навело владу да пружи симболичку подршку десничарским елементима који су користили антисемитизам као неку врсту идеолошког лепка. Јеврејима је буквално било немогуће да се на руској политичкој сцени придруже десници. Једина одмах доступна опција била је апатија - што је био избор већине - или активна опозиција. Авет „револуционарног Јевреја" која је прогонила позну империјалну Русију била је у многоме створење које је она сама створила", пише Џон Клир.

Текст је с енглеског превела Бојана Аћамовић.

Уредница циклуса Оливера Нушић

 John Doyle Klier (1944-2007) је био професор јеврејске историје на Лондонском универзитету (UCL Hebrew and Jewish Studies). Писац је бројних студија и монографија посвећених историји „руских Јевреја", од којих су најважније: Russia gathers her Jews: The Origins of the ‘Jewish Question' in Russia, 1772-1825 (Northern Illinois University Press, 1986); Imperial Russia's Jewish question, 1855-1881(Cambridge University Press, 1995), Russians, Jews, and the Pogroms of 1881-1882 (Cambridge University Press, 2011). Текст који објављујемо преузет је из часописа Ab Imperio, 2003/ 4.